„Ћутање је оно на чему почива наше друштво.“
– Оливера Драгишић, Лукавство ума
Овај разговор је инспирисан учешћем Оливере Драгишић у емисији Лукавство ума, у којој је осветлила друштвене, језичке и политичке механизме који су обликовали наше поимање историје (на Балкану). Посебно су ме заинтересовала места спајања, како у арматури њеног излагања, тако и у свестраности њене личности. Стога смо се у овом разговору кретале на тромеђи између личног, општег и колективног са циљем да се приближимо истини о томе колико смо (не)слободни.
Оливери се овом приликом обраћам именом.
Драга Оливера, хвала ти што си пристала на овај мали маратон. За почетак нам реци у чему се састоји твој посао. Да ли си ти историчар, историограф и да ли уопште има разлике између ова два појма?
Оливера: Од кад о себи мислим као о историчару, прибојавам се да би неко (проницљив!) могао да ме пита „шта је тачно твој посао“? Донекле је то једноставно објаснити: историчар – то је занимање које могу обављати и мушкарци и жене, они се школују на факултетима, могу да имају висока научна звања, одлазе у архиве, читају архивску грађу и на основу ње састављају могућу слику прошлости у виду научних чланака или монографија. Али одатле надаље – ни мени није до краја јасно шта би то могао бити историчар. Ако је историја забава за средњу и богату класу, онда су историчари забављачи. Ако историјска знања користе политичари, онда смо надомак политике. Ако је наш задатак да тумачимо прошлост – онда је неко морао мало паметније да се бави селекцијом људи који постају историчари.
Историографи су они истраживачи који се баве проучавањем историје писања о прошлости. А историчар истражује саму прошлост. Некада су историографи радили на дворовима, али пошто смо данас махом секуларна, либерална и демократска друштва – историографа више нема. Тачније, историчар и историограф су постали једно те исто. Сваки поштени историчар ће пре свега истражити како су његови претходници писали о теми којом и он намерава да се бави.
Ако лексикон савремених српских жена у који сам и ја уврштена постоји – волела бих да знам.
Александра: Када си почела да се занимаш за историју? Шта те је „упецало“: период, историјска личност, предавач…?
Оливера: Да будем поштена – тек последњих година уживам у потпуности у свом послу. Рекла бих да сам се тек сад „упецала“ на историју. У прошлости је записано оно што ће нам се десити у будућности, ако не умемо да „прочитамо“ прошлост, промашићемо све у будућности. Бити историчар, то значи „ухватити важно“ у прошлој стварности, оно што одређује нашу садашњост. То подразумева велику одговорност. Много је ствари утицало на моје опредељење да постанем то што јесам: моји су афинитети од детињства били везани за књиге, писање и осамљивање. Потичем из породице у којој има доста наставника. Имала сам сјајну наставницу историје у основној школи. У гимназији сам кренула у Петницу где сам упознала своје будуће професоре и колеге. Када сам се одлучила за Филозофски факултет и студије историје – нисам имала никакву алтернативу у глави за случај да лоше прођем на пријемном испиту. Остало је историја.
Александра: Колико је по твојој процени наш просечан грађанин историјски освешћен? Зашто је то важно?
Оливера: На жалост, мислим да смо историјски и историографски прилично неписмени. Додуше, мислим да је то део шире стратегије, на коју већ и сами пристајемо. Преиспитајте се: колико професионалних историографских часописа читате и пратите? Сви историографски часописи доступни су онлајн: Токови историје, Историја 20. века, Балканика, Историјски часопис, Годишњак за друштвену историју, Српске студије, Лесковачки зборник, пожаревачки Записи, низ архивских часописа, па – када сте их последњи пут бар прелиставали? Погледајмо, рецимо, статус историографије и псеудоисторије у нашем друштву. Ова друга је необично популарна, чак је и дража већинској публици, а историчари не покушавају озбиљније да образложе због чега је то тако. Да бисте направили дистанцу од псеудоисторијских садржаја, потребно је да знате да њено порекло није наше, аутентично, већ је основна псеудоисторијска теза увезена из Француске четрдесетих година 19. века као део идеолошке и политичке стратегије потребне за решавање Источног питања. Француски слависта Сипријен Робер је отац тезе да су Срби народ најстарији, а та његова теза је у српско друштво увезена преко деветнаестовековне франкофилне елите, преко њихових агената, са циљем да Србе, како су сами говорили – „наелектришу“ – за борбу против Турака. И нису је увезли само Срби, него су псеудоисторијски садржаји имплементирани у свим балканским друштвима тога доба. Зато се и свађамо ко је најстарији.
Историју морамо знати најпре да бисмо умели да преживимо у рату, а потом да бисмо умели да живимо у миру. Она је и идентитетска наука, не само у националном, већ и у личном погледу: свако жели да зна ко је, сиприодакле долази, ко су му преци и зашто живи тако како живи. Историја није једина наука, дисциплина, па ни дискурс који нам пружа одговоре на овако комплексна питања, али свакако један део одговора може да понуди.
Александра: Твоја сфера интересовања и фокус стручног истраживања односе се на новију националну историју, специфично на социјализам у Југославији. Коју је / би историјску лекцију по твом мишљењу морао научити сваки грађанин како би диференцирано могао да тумачи дешавања у савременом свету и земљи?
Оливера: Учење мора бити континуирано, а важи и за мене иако сам историчар. Уколико неко жели да „зна историју“ (а никад нико није „знао историју“), најважније је да се обавести, прихвати и усвоји историографску методологију која је веома стара (још од Тукидида). Потом морамо вратити у игру „старинске“ начине учења: нећете погрешити ако савладате хронологију и геополитику. У ћорсокаку сте ако бубате имена и године. Покушајте да схватите логику догађаја, механизам њиховог одвијања, њихову мотивацију и – не верујте у коинциденције, тешко да их има. Што се нашег простора тиче – никада, баш никада се ствари не дешавају мимо контроле великих сила. То вам је conditio sine qua non.
Александра: Како гледаш на Југославију из данашње перспективе: са носталгијом, олакшањем или неким трећим осећањем? Да ли научник себи може да приушти да се сентиментално везује за теме?
Оливера: По природи нисам сентиментална и то ми олакшава бављење овим послом. На Југославију, на све њене облике и фазе, гледам као на историјски пројекат великих сила које су је осмислиле тако да у датом поретку, у датој констелацији снага, одигра одређену међународну улогу. Овде немам довољно простора да такве теме детаљно разрађујем. Али Југославија се „родила“ из великог сукоба током којег су стара царства пала, после чега се на Балкану појавио политички вакуум. Велике силе нису знале шта да раде с простором који је припадао и Аустроугарској и Османском царству, а који је требало ишчупати из руског/совјетског утицаја, па су створиле Југославију. Такође, Југославија се распадала у великим светским кризама као што су биле Други светски рат или пад СССР-а и пад Берлинског зида.
Не могу да осуђујем људе који имају јак сентимент према Југославији (мада не могу ни да трпим осуде што ја такав осећај немам). За мене је југоносталгија поље за истраживање. Људи који су рођени у тој држави имају је, на неки начин, уграђену у структуру своје личности, а тражити им под старе дане да реструктурирају сами себе (јер се спољни политички контекст променио и те земље више нема), доживљавала бих као насиље над њима. Сигурна сам да су многи патили и за Аустроугарском и за Османским царством још дуго пошто су та царства пала.
Оно што не могу да смислим је инструментализација југоносталгије и „југосфере“ у новим политичким пројектима. И још једну ствар не могу да толеришем: асоцирање искључиво југословенске идеје са антиратним наративом. То је чиста глупост и незнање историје. Нити су националне државе по аутоматизму расположене за рат, нити су Југославије и југословенска друштва била искључиво антиратно расположена.
Александра: Твој посао изискује да прилазиш чињеницама из више углова, отворена да откријеш ствари које се не би нужно свиделе јавном мњењу, па можда ни теби самој. Колико ти је тешко / лако да одвојиш Оливеру историографа од Оливере приватног лица?
Оливера: Како време пролази, Оливера историчар и Оливера неисторичар („приватно лице“) на неки волшебан начин постају једна личност. Међутим, сећам се да ми је то питање правило велики проблем на крају студија, тачније током докторских студија. Докторирала сам на катедри за општу савремену историју, а тада су у моди били неки чудни наративи. Ти наративи су сувише често доводили у питање све што ја јесам. То ми је сметало, али нисам се усуђивала да такве непријатности износим наглас. Било је јако тешко ускладити унутрашњи глас са спољашњим наступом. Али, управо из те напетости сам успела да дефинишем поља сопственог историографског интересовања. Мене је у тадашњим историјским наративима све некако промашивало и нисам успевала да схватим какве везе све што учим и пишем има везе са мојим животом. А тако како сам учила и писала и није могло да има везе са мном.
Сећам се једног часа са студентима код мог покојног ментора којег сам много волела и који ми је у животу много помогао, професора Мирослава Јовановића. Он ме је ангажовао као сарадника у настави на факултету и на једном предавању је студентима покушавао да предочи колико је историја Балкана сложена. Нацртао је карту Балкана кредом на табли. Онда је замахнуо руком и једним полукругом који је долазио до Колубаре описао простор до којег стиже западни, медитерански утицај на Балкан. Потом се преместио на источну страну те импровизоване карте и описао слободном руком други полукруг који је тангетирао Мораву – дотле се пружао утицај са Истока, углавном руски. Потом је описао један полукруг који је додиривао Београд рекавши „а довде је отприлике стизао аустроугарски утицај“. На крају је описао још један полукруг који је одређивао османски утицај, а који се завршавао негде на рубовима јужне Шумадије. Са тако нацртане карте могла сам да прочитам само то да до места из којег ја потичем, до Лазаревца, ни један цивилизацијски круг није стизао. Шумадија је изгледала нетакнуто (што наравно није баш сасвим тачно), али је чињеница да Шумадији у нашој историографији није посвећен ни минимум простора – ни у једном једином научном чланку.
Александра: Колико се твоја струка мењала и колико се још мења? Да ли примећујеш паралеле или разлике у односу на пол, генерацију или можда неки трећи параметар?
Оливера: Ти говориш немачки језик и сигурно слутиш шта би могло да значи кад се за нешто каже да је Orchideenfach. То означава веома уску, ретку, специфичну или стручну област. Историјска наука се под утицајем постмодерне, деконструкције и глобализације страховито променила, а најважнија промена се односи на замирање струке. Све мањи број студената се опредељује да се историјом бави као науком. За сваку државу је врстан историчар скупоцен и вредан производ у који је уложено много труда. Не само да ће ускоро школовани историчари постати нешто веома ретко, него су и теме којима се бавимо на светском тржишту праве Orchideenfach. За некога у Немачкој, Америци или у Јапану моја истраживања Станковићеве Коштане не значе ништа, али у нашој култури се Коштана изводи преко 125 година и таква истраживања за нас имају смисла. Па ипак, неко би могао ставити примедбу да су такве теме луксуз с обзиром на чињеницу да смо окружени низом ратова, да још немамо истражене далеко важније теме из домена политичке, дипломатске, економске или војне историје.
Има једна ствар која се не мења ни у односу на проток времена, ни у односу на пол: поштовање методологије рада. А што се методолошких иновација тиче – добри и талентовани историчари су и пре постмодерне имали жицу и слух за најнеобичније приступе историјским изворима, односно, добри историчари су одувек све и свашта успешно комбиновали не би ли дошли до што потпунијих знања.
Александра: Колики и какав је историјски дијалог у региону? Има ли га?
Оливера: Како где, али углавном слабо. Ово је важно питање и објаснићу га из угла за који мислим да нико до сад није ни покушао да осветли. Условно говорећи „лево-либерални“ историчари се одлично слажу са „лево-либералним“ историчарима свуда у региону и умрежавају се у наднационалне мреже. Одатле долазе и њихове теме, методологије, теоретски оквири, наслови монографија. Са друге стране, условно говорећи „национално опредељени историчари“ се међусобно не воле, али се поштују. Не умрежавају се. На Балкану, уз то, постоји и чудна комбинаторика у томе ко се са киме слаже. Има и таквих случајева кад национални дискурс глатко иде под руку са лево-либералним, ако је у датом тренутку такав однос од неког интереса (наравно, овде говоримо о историографијама кроз политичку призму, која никако није једина, али је важна). Шта је непристојно у процесу умрежавања историчара на међународном нивоу? Понекад ми изгледа (говорим и из личног искуства о овоме) да је умрежавање важан политички и идеолошки пројекат, те да је сама мрежа важнија од садржаја који ће из ње произаћи. Постоје дугогодишњи међународни пројекти који из године у годину окупљају једну те исту групу историчара. Они постају екипа. Ретко кад успеју да остваре важне научне резултате у смислу да поставе нову теорију или да изграде нову методологију. На таквим пројектима се ретко пишу монографије, а готово увек производе зборнике радова (што је нижа и лакша категорија кохерентности од монографија). На тим пројектима људи постану блиске колеге, другари, пријатељи, понеко се и заљуби, а нису ретка и венчања. Када одете у госте – дочекани сте веома љубазно. Подразумева се да и ви колеге дочекате љубазно. Како онда тим људима да кажете „ви сте нас мало клали и убијали“. У таквим амбијентима, у којима су окупљени истомишљеници, ствара се атмосфера у којој је непријатна ствар сукобити се с неким колегом, успротивити се, не сложити се радикално са трендом (посебно око неког национално важног и осетљивог питања), негује се култура страха од конфликта, а конфликт би требало да је саставни део науке. Научила сам из свега тога да се клоним међународног умрежавања, да се фокусирам на писање монографија и да до краја свог радног века покушам да поставим нови методолошки или теоретски оквир у историографској струци.
Дијалог у региону је вештачки, изграђен је по моделу помирења Француске и Немачке после светских ратова. Једноставно, Европа и Балкан морају да функционишу, тако је задато, па онда морају и историчари да се слажу, ма колико то понекад изгледало накарадно.
Александра: Да ли се помак у твојој струци превасходно заснива на проналажењу нове грађе или на ретумачењу постојећих извора?
Оливера: И једно и друго. Српска је историографија лења око таквих напора као што је постављање нових методологија и теорија. Такође, нерадо улазимо у реинтерпретације, а саморефлексије се ужасавамо. Са друге стране, постоје нека поља на којима смо дошли до максимума. То значи да су на неке теме сви архивски фондови претресени и погледани и да смо то континуирано, у неколико генерација, радили. Следећи корак би био да се фокус наших истраживања премести у светске архиве, то јест да нас институти пошаљу на истраживања у Москву, Вашингтон, Лондон, Токио, Берлин, Париз, Рим, Ватикан, Беч, Истанбул – а то је скупо јер подразумева и учење језика и плаћање истраживачких боравака. Државна стратегија не иде у том правцу.
Александра: Ко доминира историјским наративима? Ко их условљава, дефинише и њиме управља?
Оливера: Тешко је на то одговорити. Али начелно, далеки узрок свему је економија, па политика, па геополитика и идеологија. Потом постоје институције које испредају наративе: факултети, институти, медији, издавачке куће које пишу уџбенике. Обично се мисли да историју пишу победници. Није то нетачно, али дозволи да коригујем то запажање: историју штампају и дистрибуирају победници. Тешко је у таквом поретку издвајати и вајати независан и некорумпиран историографски глас.
Александра: Колико је историје у твојој свакодневици?
Оливера: Много. Најпре, моја свакодневница је одређена историјом. Онда, муж и блиски пријатељи су историчари. Потом доста читам, пишем и разговарам на историјске теме. Ипак, постоје тренуци кад ми је потребан одмор од историјских тема, чак и на дневном нивоу. У ствари, да бисте се континуирано бавили овим послом, неопходно је да имате одступницу у неком хобију или другом послу.
Александра: Који ти вид изражавања више прија: писмено или усмено?
Оливера: Писмено, јер ту могу да се изражавам полако, да пишем-бришем, да оставим текст „да мало одлежи“, да га потом још једном коригујем и очистим од вишкова.
Александра: Колико су за историју важна усмена предања?
Оливера: Изузетно су важна. Постоје слојеви култура у којима се крећемо и у оквиру којих се развијамо и појединачно и као друштво. Први слој, онај који нас можда и суштински одреди као личности, упијамо у детињству, у кући. Ту културу зовемо „култура мајчиног крила“. Отуда је многим историчарима веома тешко да израсту у праве, професионалне истраживаче, јер нас „култура мајчиног крила“ прати доста дуго, можда и заувек. Осим тога, усмена предања су једно, а усмена историја (oral history) нешто мало другачије, односно усмена историја не би требало да подразумева посредника којег у случају предања имамо. Предања могу стићи и из далеке прошлости, а усмена сведочења у историографији добијају статус сведока неког догађаја или искуства (рецимо, затвореници логора причају своја искуства из логора). Та методологија, наравно, није непроблематична. Осим што предочава само један угао посматрања неког догађаја (point of view), она обично представља основу за студију случаја (key study), а веома често је у опречности са „великим причама“, односно доминантним наративима. Професионални историчар обавља интервјуе са својим испитаницима, потом их прекуцава и подноси их испитаницима на ауторизацију. Од тог тренутка нечије сведочење има статус релевантног историографског извора.
Александра: Како видиш пресек историје и књижевности? Које су друге науке и(ли) дисциплине неопходне или важне за разумевање историје?
Оливера: Има разних историчара. Ја спадам у оне који једини смисао и виде у пресеку дисциплина. Из књижевности и филма је могуће позајмити теоретске моделе који у историографији веома лепо функционишу. Рецимо, у књижевности и филму постоји један правац који се назива „евро-американа“. Проистекао је из романа Талентовани господин Рипли, у којем Европљанин у додиру са Американцем све дубље пада у невоље до коначне пропасти, али је истовремено заведен Американцем. Тај модел проналазимо у низу књижевних и филмских остварења, како у Европи, тако и у нашој националној култури. Измењен искуством додира са Американцем, Европљанин се тешко враћа у „европске мере“. По томе он постаје сличан јунаку из руске књижевности 19. века – „сувишном човеку“. „Сувишни човек“ је руски човек измењен у додиру са западноевропском културом. Он више не може да се уклопи у традиционално руско друштво (Чацки, Оњегин, Печорин, Ставрогин, Руђин…). Такво сазнање не само да пружа могућност упоредне анализе историјских појава, утицаја, њихових одраза на културу, него историчара мотивише да сличне процесе препознаје и изван књижевности и кинематографије (и може их успешно пронаћи у многим доменима живота).
Историографија може лепо сарађивати и са природним наукама. На каквим основама? Рецимо, и природне науке (математика, физика…) и историографија функционишу у оквиру научних модела. Дијалог око тога шта може бити модел, како он настаје, шта се током процеса формирања модела одбацује, а шта задржава и зашто – може бити веома плодотворан и за природне и за хуманистичке науке. Такође, поједини психолошки увиди историчарима могу бити изузетно значајни. Да не говоримо о сазнањима која нам доносе статистичари, економисти, хемичари и други.
Александра: Који и какви људи те инспиришу?
Оливера: Какви ме све људи не инспиришу… Али највише људи који имају духа.
Настави реченицу: Историја не би могла без…
Оливера: Људи и ћуди.
Александра: Још једном. Оливера не би могла без…
Оливера: Читала сам код Јунга да је тајна важна за психичко здравље човека. Каже Јунг: тајна – то ти је пола здравља.
Александра: Да ли си за популаризацију историје? Које су предности, а које замке таквог приступа?
Оливера: Добро питање. Дуго сам мислила да историографија мора бити популаризована и чак смо муж и ја покренули сајт www.stellapolarebooks.com у намери да нова, а важна научна знања нешто једноставнијим језиком и краћим формама пренесемо широј публици. Потом сам схватила да то има смисла тамо где имамо посла са образованом публиком. У супротном – нема смисла. И не треба, јер ако ја седим годинама у архиву и решавам један проблем, потом пишем књигу неколико година, а пре тога сам се годинама школовала за овај посао и на крају изнесем у лајт варијанти своје закључе – а неко само кратко каже „слажем се“ или „не слажем се“– онда такав саговорник и ја нисмо на истом нивоу. Људи често прекорачују своје компетенције, знања и умења, па се и мешају у туђи посао. Замисли када бих ја неком хирургу рекла „хеј, пусти мене да то срце зашијем“. Дакле, има аргумената „за“ и „против“ популаризације историографских сазнања, али пошто ја волим да се дружим и комуницирам – за сада претеже афинитет ка популаризацији науке уз све недостатке и ризике које то носи.
Александра: Да ли и како свом сину приближаваш историју? Која је уопште улога родитеља у подизању историјске свести и да ли је она нужно и национална?
Оливера: Ах, тешко питање. На том пољу га више препуштам оцу, односно мужу који је такође историчар. Не бих знала да проценим каква је „култура мајчиног крила“ мог детета. Можда јесте национална, али сам ја велики критичар многих девијација у нашим националним наративима. Пошто имамо сина, учење историје лакше иде кроз гледање утакмица са оцем или кроз спонтане разговоре. Ја се, истина, понекад покријем јорганом по глави да не слушам шта му све отац прича…
Александра: Како је живети и радити са историчарем? Које су предности, а који изазови кад се оба брачна партнера баве истим послом?
Оливера: Мени је то један од лепших аспеката нашег односа. Не видим мане томе. У свако доба дана могу изнебуха да кажем реченицу која би сваком другом звучала сулудо и изван контекста, али он одмах зна одакле она долази, куда води и шта смерам. Много разговарамо о историји и причамо једно другом шта смо прочитали, написали, схватили, повезали. Ја му дајем своје важније рукописе на читање. Он је у стању да ми црвеном хемијском оловком прецрта дијагонално целу страницу и да ми напише у маргини „непотребно“ (због чега понекад лети перје, али то перје ја уредно покупим). Највише сам се развијала уз њега. Понекад и упркос његовом мишљењу. Динамику нашим разговорима, а понекад и заједничким пројектима, даје чињеница да се интересујемо за различите теме, да прилично различито пишемо и конципирамо текстове. Ја волим да правим дугачке уводе, он одмах иде in medias res. Једном сам у неком теоретском тексту чија је тема била књижевност Радована Белог Марковића, прочитала како сваки писац (па дакле и историчар, којег Бели Марковић у својим делима назива историста!) има свог наратера (не наратора, већ наратера). Наратер је онај унутрашњи саговорник који одражава нашу потенцијалну публику, она особа (стварна или замишљена) којој се обраћамо док пишемо, са којом разговарамо и која суштински обликује наше текстове. Када видите историчара да на улици прича са собом – не прекидајте га, вероватно је у питању полемика са наратером! Прочитавши ову теорију пресекла сам мужа питањем усред ручка: „Је ли Петре, кога ти замишљаш док пишеш књиге…?“
Александра: Шта би нам препоручила за читање и гледање? За најмлађе, почетнике и зналце.
Оливера: Можда звучи клишеизирано, али сам све сигурнија да је баш за историографско образовање најмлађима најпотребније да што више читају бајке, митове и адаптирану или неадаптирану Библију. За почетнике такође не препоручујем баш научну продукцију, већ дела која су на неки начин повезана са великим историјским темама или личностима. На пример, недавно сам прочитала фантастичну књигу Цртежи и калиграфија Ф. М. Достојевског, Константина Баршта (Службени Гласник, 2025). То је одличан пример споја историје и књижевности, књига из које ће свако много научити и о књижевности, и о историји, али што је у овом случају посебно важно – о методологији истраживања, повезивања и писања. За зналце препоручујем историографску књигу руског историчара којег смо сви познавали и који је често долазио у Србију, а који већ неко време није међу нама – Смрт грофа Вронског Андреја Шемјакина. Та је књига важна јер је лепа и јер је утемељена на доброј методологији, а кроз њу се може посредно стећи увид у начин на који мисли и историју пише историчар који се развио у оквиру велике, снажне и империјалне културе. Заиста сјајан пример историографског штива.
Што се гледања тиче, не бих могла баш да разврставам визуелне садржаје на оне за млађе, почетнике и верзиране, па ћу навести неколико добрих ствари које сам недавно са пажњом гледала. Изненадили су ме, рецимо, неки домаћи филмови као што су Хасанагиница Миће Поповића, али и Нож Жике Митровића. Први, јер је пример изузетно високе визуелне културе на нашем филму, а други јер је веома редак пример крими-филма код нас, рађен по узору на француске криминалистичке филмове. Од бљутавштина које се дају по биоскопима, најлепша је нова верзија Орканских висова. Погледала сам добру верзију представе Дама са псетанцетом у режији Љубише Ристића у КПГТ-у, главна глумица, Данијела Стојановић, је изузетна. И видела сам једну баш добру изложбу која представља сталну поставку Музеја дизајна у Барселони (не могу баш да препоручим да идете у Барселону због тога, али и што да не!), а тиче се историје шпанске моде, текстила и дизајна.
Александра: Да те је неко питао, у којој би се историјској епохи родила?
Оливера: Питала сам се и сама често тако неку глупост, и увек некако закључим да сам срећница што живим баш у овој.
Др Оливера Драгишић је виши научни сарадник на Институту за новију историју Србије у Београду. Дипломирала је и докторирала на Филозофском факултету у Београду, на катедри за општу савремену историју. Поље њеног научног интересовања покрива политичку и културну историју Балкана у савремено доба. Ауторка је и коауторка неколико монографија и више десетина научних радова. Са мужем уређује и води интернет магазин www.stellapolarebooks.com који је посвећен историји, књижевности, филму и другим темама из културе. Пише и објављује у низу стручних и популарних часописа.
Александра Ђорђевић (1984) је српски аутор поезије и прозе. Мастер студије италијанског језика и књижевности на Филолошком факултету завршила је у Београду, а енглески језик и књижевност дипломирала на Филозофском факултету у Келну. Поред писања, бави се књижевним преводом и ликовном уметношћу.
Преузето са: pulse.rs
Ostavite odgovor