МИ

„Волим те, али…знаш…једноставно морам…већ сам ти говорио о томе. Суштина среће је у несрећи. Живот је талас, плима и осека, једно без другог не иде. Све има акцију и реакцију то је основни закон свемира, правило свега што постоји. Што смо сада несрећнији то нас више среће чека у будућности. ..“

Гледам га, јури таласе живота, тражи невољу, покушавам да му кажем да то што замишља можда и није живот, да је живот ово овде, сада, овај тренутак, а онда схватам да је све што бих рекла не само клише него и лаж, опијум за масе.

„У праву си,“ проговарам, не јетко већ равнодушно, док затварам кофер са оно мало мојих ствари још преосталих из неког, сада већ далеког, заједничког живота, „Потпуно у праву.“

Док одлазим знам да је живот оно што тихо тече док ми нестајемо а да су узбуркане душе те које таласају свакодневницу и да он, једноставно, није био моја прича. Не очајавам, јер ствар са причама је та – никад не знаш која те чека иза угла. Са прозрачним мислима и лаког корака настављам даље.