Postoji jedna zabluda u srednjem dobu, opasnija od holesterola i promaje zajedno, a to je iluzija da smo i dalje u vrhunskoj fizičkoj formi, samo nam fali prilika da to u praksi i pokažemo. Ta iluzija obično kulminira leti, uz miris roštilja i blagu dehidraciju.
Tog vrelog letnjeg dana, sunce je pržilo sa jasnom namerom da sve nas u dvorištu pretvori u čvarke. Bili smo kod naših prijatelja Nene i Milka. Moj Bane, čovek koji obično smatra da je svako kretanje brže od laganog hoda ka frižideru čisto rasipanje energije, tog dana je bio u elementu. Pekli smo roštilj i vodili duboke, intelektualne razgovore o tome da li je bolji ćumur ili drvo, i generalno uživali u onoj vrsti popodnevne letargije koja savršeno dolikuje ljudima naših godina.
A onda se desila greška u sistemu. Njihova ćerka, inače u šestom mesecu trudnoće i njen muž, zet koji puca od energije, pije šejkove od kelja i trči maratone iz hobija, pozvali su nas da se rashladimo u bazenu.
„Hajdemo u vodu!“ viknula je ona. „Da igramo odbojku!“
Normalan, racionalan čovek bi se ljubazno zahvalio, eventualno potopio noge u vodu do članaka i nastavio da pije hladno pivo. Ali ne, u nama se probudio onaj zaboravljeni, samoubilački sportski duh. Podelili smo se u timove. S jedne strane mladost, snaga i zetovljeva sportska ambicija, a s druge strane Bane, ja i naši domaćini, tim „Iskustvo, visok pritisak i išijas u najavi“.
Igra je počela. U teoriji, to je trebala biti lagana, osvežavajuća letnja zabava. U praksi, pretvorilo se u borbu za goli život u metar i po vode. Naime, u našim glavama, mi smo bili kombinacija Vanje Grbića i okretnih delfina. U stvarnosti, izgledali smo kao grupa sredovečnih foka koje su slučajno upale u korito s vodom i pokušavaju da se ne udave.
Zet je preuzeo ulogu igrača, glavnog sudije i zapisničara. Brojao je poene sa takvom ozbiljnošću kao da se meč direktno prenosi na sportskim kanalima. Nije se zaustavljao na pukom sabiranju; on je vodio statistiku. „Sedam-četiri za nas! Precizan poen iz smeča!“ vikao je, dok je zakucavao loptu preko mreže, a Bane se bacao za njom unazad, praveći cunami koji je umalo izbacio svu vodu i potopio komšijski travnjak.
Smejali smo se satima. Mi smo vrištali, promašivali loptu za pola metra, sudarali se međusobno, gutali hlorisanu vodu, dok je zet neumoljivo ređao brojke: „Petnaest-dvanaest! Meč lopta!“ Bilo nam je fantastično. Iz tog bazena smo izašli sa upalama mišića koje smo lečili naredne tri nedelje raznim mastima, ali i sa onim divnim, lažnim osećajem da smo i dalje dvadesetogodišnjaci koji mogu da osvoje svet, samo ako se dobro zagreju.
Prošlo je nekoliko meseci. Bazen je odavno prekriven najlonom, roštilj je zaboravljen, a mi smo dobili pozivnicu koja je u našim životima i životima naših prijatelja označila kraj jedne epohe i početak druge. Naime, ćerka naših prijatelja se porodila. Prvo unuče, mali Lav!
Rođenje prvog unučeta u našim krajevima ima težinu krunisanja. To je trenutak kada vaši dojučerašnji prijatelji, sa kojima ste se letos gurali za loptu u plićaku, zvanično dobijaju titulu Bake i Deke.
Stigli smo ispred kafane iz koje je već treštala muzika. I tu me je uhvatila panika. Zastala sam pred vratima, unezverena.
„Bane,“ šapnula sam dramatično, „imamo problem.“ „Šta je sad? Zaboravila si kovertu?“ „Ne. Zaboravila sam kako zet izgleda.“
Gledao me je bledo. „Ozbiljno ti kažem,“ nastavila sam panično. „Uopšte ne mogu da se setim njegovog lica. U mojoj glavi, on je samo dečko u kupaćim gaćama sa mokrom kosom zalizanom unazad, koji viče ‘Petnaest-dvanaest za nas!’. Ako bude nosio odelo i kravatu, proći ću pored njega a neću ni znati da je to on.“
Bane je uzdahnuo onim svojim teškim, muževnim uzdahom rezervisanim za moje iracionalne strahove. Otvorio je vrata kafane a unutra nas je dočekao haos. Dim i gomila ljudi u delirijumu. Žurka je bila epska. Kafana puna, muzika trešti, majice se cepaju po starom običaju brzinom svetlosti. Svi su pili i nazdravljali.
„Eno ga,“ rekao je Bane i pokazao ka centru podijuma. „Ne brini, prepoznaćeš ga.“
Pogledala sam i laknulo mi je. Novopečeni otac Ogi nije bio u odelu. Zapravo, izgledalo je kao da je upravo izašao iz onog istog bazena, samo što je umesto hlora mirisao na mešavinu piva i špricera. Njegovi drugari su se svojski potrudili da ispoštuju tradiciju, na sebi je imao samo froncle nekadašnje majice, koje su visile oko struka. Kosa mu je bila potpuno mokra, slepljena od znoja i ko zna koliko tura pića koje su mu prosute na glavu u znak slavlja. Nosio je neke bermude koje su neodoljivo podsećale na kupaći šorc.
Bio je isti. Mokar, polugo i neverovatno srećan.
Prišli smo mu kroz gužvu. Izgledao je kao čovek koji je upravo istrčao triatlon, ali sa osmehom od uva do uva.
Bane mu je stegao ruku, potapšao ga po onom istom golom, mokrom ramenu kao letos i nadvikujući se sa muzikom rekao: „E, moj sudija! Sad ti kreće prava utakmica. I samo da znaš, u ovoj ligi nema tajm-auta, a poeni se broje noću, na svaka dva sata.“
Ogi se same blesavo i umorno nasmešio. A ja sam shvatila da neke stvari ostaju iste, bilo da je u bazenu ili u kafani, on će uvek biti onaj mokri, energični momak koji broji poene, samo što je sada igra postala mnogo, mnogo lepša.
Ostavite odgovor