Baštovanska dijaspora

Baštovanska dijaspora

Hladnog novembarskog jutra stigao sam na železničku stanicu, čekajući voz za Temišvar. Vetar je prolazio kroz mene kao da nisam imao telo, već samo tanku opnu sećanja.

Na peronu je stajao samo jedan čovek.

Debeljuškast, u radničkom odelu, sa velikom bradom koja je nosila tragove zime. Nije se pomerao. Delovao je kao da ne čeka voz — već nešto drugo.

Prišao sam mu.

„Gospodine, koliko već čekate? Idete međunarodnim vozom?“

Pogledao me je sporo, kao da dolazim iz daljine koju on već poznaje.

„Mladiću… čekam ga već pola sata. Valjda će stići uskoro.“

Zadrhtao sam.

„Baš je hladno“, rekoh, trljajući ruke. „Tek sam stigao, a već ne mogu da stojim.“

Blago se nasmešio.

„Ne znaš ti šta je prava hladnoća…“

Zastao je, pa dodao:

„Radio sam na putevima deset godina. A pre toga… proveo sam život u tuđim zemljama.“

U njegovom glasu nije bilo žaljenja. Samo neka čudna udaljenost.

„Nije svako za taj posao“, rekoh.

„Nije“, odgovorio je. „Kao što nije svako ni za odlazak.“

U tom trenutku začuo se voz.

Ušli smo u isti vagon. Seli jedno naspram drugog. Bilo nas je svega nekoliko, ali prostor je delovao preveliko, kao da su sedišta pamtila više ljudi nego što ih je sada bilo.

Posle nekog vremena upitao me je:

„Čime se baviš?“

„Pišem… iz hobija. A radim u žurnalistici.“

„Zanimljivo“, rekao je. „Pisanje je kao bašta.“

Pogledao sam ga.

„Kako to mislite?“

„Ako ne zalivaš — uvene. Ako preteraš — udaviš. A ako odeš… neko drugi počne da bere.“

Ćutao sam.

„Ja imam svoju baštu“, nastavio je. „Najviše cveća.“

Na trenutak mu se lice promenilo. Omekšalo.

„Kad god odem tamo… kao da se vratim svima koje sam sreo.“

„Živite sami?“ upitah.

„Da. Nisam se ženio.“

Zatim je pogledao kroz prozor.

„Ali nisam sam.“

Nisam znao šta da kažem.

Voz je usporio.

„Ovo je moja stanica“, rekao je i ustao. „Ako te put nanese… dođi.“

Pružio mi je vizit kartu.

Na njoj je pisalo samo:

Cvetno selo. Bez broja.

Ispod — nacrtan mali znak: obrnuti trougao.

Meseci su prošli.

Zaboravio sam na njega.

Ili sam bar mislio da jesam.

Jednog dana, dok sam ponovo putovao ka Temišvaru, napipao sam karticu u unutrašnjem džepu sakoa.

Nisam se sećao da sam je poneo.

Kao da je sama došla.

Tog trenutka sam odlučio — sići ću.

Stanica je bila mala. Gotovo prazna.

Ali nešto je bilo drugačije.

Cveće je raslo uz ivice perona.

U novembru.

Prišao sam jednoj starici i upitao za put.

„Cvetno selo?“ ponovila je. „Tamo idu samo oni koji su već bili.“

Nisam razumeo.

Ali sam krenuo.

Put me je vodio kroz uske ulice koje kao da su se menjale dok hodam. Kuće su bile tihe, bez ljudi, ali su prozori delovali budno.

Stigao sam do kapije.

Drvena. Nakrivljena.

Gurnuo sam je.

Zaškrgutala je — ali ne kao drvo. Više kao nešto što se seća.

Bašta nije bila uređena.

Bila je živa.

Cveće je raslo u svim pravcima, kao da ne pripada ovom svetu. Neke latice su svetlele, neke su menjale boju dok ih gledam, a neke… kao da su disale.

Osetio sam mirise koje nikada ranije nisam osetio.

I uspomene koje nisu bile moje.

U sredini, pored staklenika, sedeo je on.

„Znao sam da ćeš doći“, rekao je, ne podižući pogled.

Prišao sam.

„Kako ste znali?“

Podigao je oči.

Bile su dublje nego što sam ih pamtio.

„Ko jednom primi seme… ne može da ga zaboravi.“

Pogledao sam oko sebe.

„Kakva je ovo bašta?“

Nasmešio se.

„Dijaspora.“

Zbunio sam se.

Ustao je i prišao jednom cvetu.

„Ovaj je iz Nemačke. Tamo sam radio pet godina.“

Dodirnuo ga je nežno.

„Ovaj iz Austrije. A ovaj… iz jedne zime u kojoj sam skoro zaboravio ko sam.“

Okrenuo se ka meni.

„Ljudi misle da odlaze iz zemlje… a zapravo se samo presađuju.“

U tom trenutku, vetar je prošao kroz baštu.

I cveće je… zašaputalo.

Ne zvukom.

Nego osećajem.

Prepoznao sam nešto.

Lica.

Glasove.

Delove života.

„A staklenik?“ upitah tiho.

Pogledao ga je.

„Tamo čuvam ono što nije izdržalo napolju.“

Zastao sam.

„Hoću da vidiš.“

Otvorio je vrata.

Unutra — toplota.

Ali ne obična.

Zrak je bio gust.

A u njemu… biljke koje nisu ličile na biljke.

„Šta je ovo?“ prošaputah.

„Ono što ljudi izgube… a ne znaju gde je nestalo.“

Okrenuo sam se ka njemu.

Ali njega više nije bilo.

Izašao sam napolje.

Bašta je bila tiša.

Na klupi gde je sedeo — ležala je mala sadnica.

Pored nje — vizit karta.

Isti znak.

Obrnuti trougao.

Uzeo sam sadnicu.

U tom trenutku, osetio sam nešto čudno.

Kao da me bašta… prepoznaje.

Danas, imam svoju.

Ne veliku.

Ali dovoljnu.

Ponekad, kada vetar prođe kroz nju…

čujem glasove.

I znam —

nisam sam.

Prošla je godina.

Moja bašta je rasla brže nego što sam mogao da objasnim.

Nisam bio naročit baštovan. Nikada ranije nisam gajio ništa osim nekoliko sobnih biljaka koje su redovno venule pod mojim rukama.

A sada…

Sve je raslo.

Prebrzo.

Ponekad bih ujutru izašao i video novu biljku koju nisam posadio.

Ponekad bih prepoznao miris — iako nikada nisam bio na tom mestu.

Jednom sam osetio so.

Miris mora.

A nikada nisam živeo pored njega.

Počeo sam da zapisujem.

Kao nekada.

Ali sada nisam pisao priče.

Pisao sam ono što čujem.

Ono što prolazi kroz lišće.

Jedne noći, probudio me je vetar.

Ne spolja.

Iznutra.

Bašta je šuštala kao da je puna ljudi.

Izašao sam.

Bos.

Hladnoća me nije doticala.

Stajao sam među biljkama i prvi put jasno čuo:

Šapat.

„Nisi završio.“

Okrenuo sam se.

Niko.

Ali sam znao.

On.

Sutradan sam krenuo nazad.

Bez razmišljanja.

Bez plana.

Put do Cvetnog sela bio je kraći nego što ga pamtim.

Ili sam ga sada bolje znao.

Kapija je bila otvorena.

Bašta… drugačija.

Gušća.

Teža.

Kao da je disala sporije.

Ušao sam.

Staklenik je bio zatvoren.

Ali sam znao da moram unutra.

Vrata su se sama otvorila.

Toplota me je obavila kao nešto poznato.

Ali ovog puta — nije bila blaga.

Bila je živa.

Biljke su se pomerale.

Ne od vetra.

Nego same.

U sredini staklenika — stajao je on.

Ali ne kao pre.

Njegova silueta je bila… razlomljena.

Kao da se svetlost i tama bore u istom telu.

Jedno oko mu je bilo mirno.

Drugo — duboko, bez dna.

„Došao si“, rekao je.

Glas mu nije dolazio samo iz usta.

Dolazio je iz prostora.

„Ko ste vi?“ upitah.

Znao sam da više ne mogu da izbegnem pitanje.

Nasmešio se.

Ali to nije bio ljudski osmeh.

„Bio sam čuvar.“

Zastao je.

„Zatim sam postao… onaj koji je zadržao ono što je palo.“

Osetio sam kako mi se telo ledi.

„Pali ste…?“ prošaputah.

Prišao mi je.

Nije hodao.

Prostor se pomerao prema njemu.

„Ljudi vole da stvari nazivaju padom“, rekao je.

„Ali nikada ne pitaju… ko je ostao da pokupi ono što je ispalo.“

Pogledao sam oko sebe.

Biljke.

Oblici.

Sećanja.

„Ovo su… duše?“ pitao sam.

„Ne“, rekao je tiho.

„Ovo su delovi.“

Dotakao je jednu biljku koja je ličila na ruku.

„Ovo je nečija nežnost koju je ostavio kada je otišao.“

Drugu.

„Ovo je neizgovorena reč.“

Treću.

„Ovo je ljubav koja nije preživela.“

Srce mi je lupalo.

„Zašto ja?“

Pogledao me je dugo.

Dublje nego prvi put u vozu.

„Zato što si već počeo.“

Setio sam se svoje bašte.

Rasta.

Glasova.

„Ti si… isti kao ja“, rekao je.

„Samo još uvek biraš da li ćeš saditi… ili zaboravljati.“

Tišina.

„Ne želim ovo“, izgovorio sam.

Ali glas mi nije bio siguran.

Prišao je bliže.

I prvi put sam video…

Iza njega.

Krila.

Ali ne bela.

Ne crna.

Razbijena.

Kao da su sastavljena od svega što je ikada otpalo iz sveta.

„Niko ne želi“, rekao je.

„Zato i postojimo.“

U tom trenutku, jedna biljka iza mene se otvorila.

I ugledao sam…

Sebe.

Kao dete.

Kako pišem.

Kako gledam u nebo.

Kako verujem.

Zanemeo sam.

„To si ostavio“, rekao je.

„I ja sam ga sačuvao.“

Prišao sam biljci.

Ruke su mi drhtale.

Dotakao sam je.

Isetio sam toplinu.

I bol.

I nešto što sam zaboravio da imam.

„Možeš da ga vratiš“, rekao je.

„A vi?“ upitah.

Nasmešio se.

Ovog puta — tužno.

„Ja ne vraćam“, rekao je.

„Ja čuvam.“

Tišina.

„Ali neko mora da nastavi.“

Shvatio sam.

Ne rečima.

Nego celim bićem.

Kada sam izašao iz staklenika, bašta je bila mirna.

Lakša.

Na klupi — nije bilo ničega.

Nema kartice.

Nema sadnice.

Samo trag u zemlji.

Kao da je nešto iščupano.

I preneto.

Vratio sam se svojoj bašti.

Od tada…

Ne raste više sama.

Sada biram.

Šta sadim.

A šta ostavljam da ode.

Ali ponekad…

Kada vetar stane…

I sve utihne…

Osetim kako me nešto posmatra.

Ne sa neba.

Ne iz zemlje.

Nego između.

I znam —

Bašta nikada nije bila samo moja.

 

„Postoje oni koji žive — i oni koji čuvaju ono što je u životu izgubljeno