Saksija duše
Prošlog proleća našao sam se na cvetnoj pijaci u Pančevu. Nije me tamo vodila nikakva posebna potreba — više neka tiha radoznalost, ili možda navika da lutam među stvarima koje rastu, dok u meni nešto miruje.
Razgledao sam tezge bez cilja, prelazio pogledom preko boja i oblika, sve dok se nisam zaustavio. Nije to bila odluka — više kao da me je nešto zaustavilo.
Kala.
Izdvajala se bez napora. Nije bila raskošnija od drugih, niti veća. Ali je imala prisustvo. Stajala je uspravno, mirno, kao da zna da je posmatrana.
Zadržao sam se duže nego što sam mislio. Obišao sam još nekoliko tezgi, ali sam se vraćao pogledom ka njoj, kao da sam nešto zaboravio.
Kada sam joj ponovo prišao, žena koja je stajala iza tezge već me je posmatrala.
Starija, ali ne i umorna. U njenim očima nije bilo trgovine — više nešto nalik tišini koja vidi.
„Dobar dan“, rekoh. „Koliko košta ova kala? Ne deluje kao da je poreklom iz južne Afrike.“
Blago se nasmešila, kao da sam izgovorio nešto što je već znala.
„Znala sam da ćete pitati za nju“, rekla je. „Videla sam kako je posmatrate. Kada ste joj okrenuli leđa… kao da se i ona okrenula za vama.“
Na trenutak nisam odgovorio. Osetio sam kako se u meni javlja nešto poznato — ono isto osećanje koje ne možeš dokazati, ali ga ne možeš ni poreći.
„Sve je u energiji“, rekoh tiše nego što sam planirao.
Tek tada sam primetio saksiju.
Bila je neobičnog oblika, od gline, ručno rađena. Površinom su se pružali urezani i oslikani simboli — podsećali su me na nešto drevno, gotovo zaboravljeno. Kao tragovi neke stare misli.
„Prelepa je saksija“, rekoh. „Gde ste je nabavili?“
„Nisam je nabavila“, odgovorila je. „Pravim ih. U slobodno vreme.“
Klimnuo sam glavom.
„Umetnost se može ponavljati“, nastavila je, „ali nikada u istom obliku. To je ono što je čini živom.“
Nasmešio sam se.
„Razumem“, rekoh. „I sam sam nekada slikao.“
„Nekada?“ upitala je, sada me gledajući dublje.
Zastao sam.
„Iscrpeo sam se“, odgovorio sam. „Nosio sam te slike u sebi duže nego što sam ih slikao. Sada… slikam retko.“
Nije odmah odgovorila. Samo je spustila pogled na saksiju, pa opet na mene.
„Onda je ova vaša“, rekla je.
„Ne, ne mogu to da prihvatim“, rekoh brzo. „Vi pošteno zarađujete—“
„Nije sve u novcu“, prekinula me je mirno.
Zastao sam. Osetio sam da nema mesta raspravi.
„U redu“, rekoh nakon kratke tišine. „Ali onda — od danas smo kolege.“
Prvi put se nasmejala iskreno.
„Slažem se.“
„Morate je presaditi“, dodala je. „Kala raste. I to brzo.“
„Naravno“, slagao sam bez razmišljanja.
Uzeo sam saksiju pažljivo, kao da nosim nešto više od biljke, i krenuo.
„Doviđenja“, rekla je.
„Svako dobro… koleginice“, odgovorio sam.
Živeo sam na petom spratu.
Kala je stajala na malom stočiću pored prozora, na mestu gde je jutarnja svetlost bila najtiša. Svakog dana, uz kafu i cigaretu, posmatrao sam je kako raste.
Nisam je presadio.
Govorio sam sebi da još nije vreme. Da joj je dobro tu gde jeste. Da nema potrebe da žurim.
Ali istina je bila jednostavnija — nisam želeo da je pustim.
Rasla je brzo. Brže nego što sam očekivao. Svakog jutra bila je za nijansu viša, za nijansu bliža nečemu što nisam umeo da imenujem.
Moja rutina je ostajala ista. Kafa. Dim. Tišina.
Jednog jutra, dok sam sedeo u zelenoj fotelji, začuo sam lagano pucketanje.
Kao da nešto u sebi popušta.
Nisam ustao odmah. Pomislio sam da je prozor, ili drvo koje se širi pod suncem.
Ali zvuk se ponovio.
Ustao sam naglo.
I tada se desilo.
Zakačio sam saksiju rukavom bademantila.
Sve je trajalo manje od sekunde.
Ali u tom trenutku — kao da je kroz mene prošlo nešto staro, nešto što ne pripada tom pokretu.
Saksija je pala.
Razbila se.
Tišina koja je usledila bila je drugačija od svake prethodne.
Kleknuo sam.
Među komadima gline, između linija koje su sada bile prekinute, ugledao sam nešto neobično.
Mali, providni predmet.
U njemu — urolan papirić.
Uzeo sam ga pažljivo. Materijal je bio čudan, gladak, tvrd. Pokušao sam da ga otvorim, ali bez uspeha.
Kroz providnost sam uspeo da razaznam samo početak rečenice:
„Kad se…“
Ništa više.
Vratio sam se na pijacu istog dana.
Put je trajao sat vremena, ali meni je delovao duže.
Tražio sam je među tezgama, među licima, među glasovima.
Nije bila tamo.
Pitao sam čoveka sa susedne tezge.
„Ona? Nije dolazila dugo“, rekao je. „Možda i godinu dana.“
Zastao sam.
Godinu dana.
Kao da vreme nije prošlo isto za oboje.
Vratio sam se kući sa neotvorenom porukom.
Saksiju sam sastavio koliko sam mogao. Pukotine su ostale vidljive, ali su sada činile novi obrazac — kao mozaik nečega što je moralo da se razbije da bi se videlo.
Predmet sam ostavio tamo gde je nekada stajala kala.
Ponekad bih ga uzeo u ruke. Okretao. Tražio način.
Ali nisam ga otvarao.
Ne zato što nisam mogao.
Već zato što sam počeo da shvatam da svaka poruka ima svoje vreme.
Prošlo je mnogo dana.
Jednog jutra, bez razloga, bez povoda — predmet je popustio pod mojim dodirom.
Otvorio se.
Papirić se razvio gotovo sam.
Pročitao sam:
„Kad se saksija razbije, duša ostaje zauvek mlada.“
Dugo sam držao papir u rukama.
Zatim sam pogledao u sastavljenu saksiju.
I prvi put nisam video pukotine.
Video sam oblik.
Saksija je telo.
#daćevac
Ostavite odgovor