Strane jaruge bile su strme, prekrivene retkom travom koja je izbijala iz tvrde, žute, ilovače klizave od kiše. Nije imao izbora. Morao je da pređe na drugu stranu. Pomislio je da im je umakao kada je, držeći se za grivu dorata, preplivao Dunav, ali osvrnuvši se, spazio ih je kako izbijaju iz trske na mestu gde je pre pola sata i sam, mokar i prozebao, izašao na obalu velike reke i ponovo uzjahao neosedlanog konja.
Strah je počeo da se uvlači u njega još rano jutros, kad ga je probudio lavež pasa i buka koju su gonioci napravili dovikivanjem dok su ga tražili po dvorištu i kući.
„Znači, kum nije izdržao, progovorio je “, proletelo mu je kroz glavu, „dobro sam uradio što nisam spavao u kući nego ovde, u lugu iza štale.“
Iskoristio je opštu gungulu, pa gonjen strahom izjahao i kroz šumicu krenuo u pravcu reke. Nije pokušavao da zametne trag. Njihovim dobro obučenim kerovima nije mogao da umakne. Pokušao je da ih zbuni i zadrži što je moguće više. Iz torbe , koja ga je lupkala po boku, s vremena na vreme bacao je levo i desno komade slanine, ostake sinoćne večere. Samo da se domogne Dunava, bio je siguran, otarasio bi se pasa tragača.
Osvrnuo se i ugledao kako se lepezasto u trku šire, ne bi li ga osujetili da se domogne bagrenjaka levo ili ševara desno. Crvenilo sunca na zalasku najavljivalo je vetar i hladnu noć. Onaj tupi bol u stomaku, pratilac straha, ponovo se pojavio. Ako ga uhvate, znao je šta ga čeka. Znao je, takođe, da neće moći da izdrži mučenje. Hladan znoj ga je oblio, usta se osušila, a bol u stomaku pojačao. Jedina mogućnost bila je da pređe jarugu i domogne se šume sa druge strane. Ta šuma i mrak koji će uskoro da padne davali su mu nadu da će da im umakne. Pokušao je da dorata ukoso natera niz kosinu jaruge, ali se ovaj, uplašen strminom, jogunio, trupkao u mestu, šumno dišući kroz raširene nozdrve. Shvativši njegovu nameru, gonioci su zapucali. Bio je još uvek van dometa, ali vreme mu je isticalo. Ponovo je cimnuo uzde levo i snažno udario petama u slabine uplašenog konja. Ovaj je poskočio u mestu, a onda se sjurio ukoso niz strminu, klizajući se po vlažnoj glini. Pokušavao je da održi ravnotežu, a onda se negde na polovini sve pretvorilo u ogromno, nerazmrsivo klupko kopita, grive, ljudskih i životinjskih udova, propraćeno njištanjem i prskanjem komada raskvašene ilovače. U tom kovitlacu, u prostornoj i vremenskoj dezorijintisanosti, vreme kao da je stalo. Osetili su i čovek i životinja odsustvo bilo kakvog straha, osetili su se oslobođeni i uzroka i posledica. Lebdeli su u večnosti.
Ostavite odgovor