Ostario je. Nije znao ni kada ni kako se to dogodilo, ali jeste. Jurio je vreme, ne uvidevši da ga je ono sustizalo. Menjao je satove, ali su se neumoljivo zaustavljali pri prvom dodiru sa rukama.
Slučajno ga je ugledao, iako je oduvek bio tu. Skrštenih kazaljki, čekao ga je. Jedinstven u svojoj neupadljivosti, stajao je na mestu gde i ostali, nedostajući nekome. Nijedan majstor, mašina, niti alat ga nije mogao pokrenuti. Ostavljen je u moru sličnih da nečujno odbrojava vreme prkoseći običnosti drugih pored njega.
Mogao se pokrenuti samo na jedan način. Na jednom jedinom mestu. Shvatio je to kada ga je stavio na ruku. Ritmički otkucaji mehanizma spajali su se nevidljivim nitima sa onima ispod njegove kože. Pokrenuvši se, ispunio je prazninu koja nije ni znala da čeka da bude popunjena. Tok je bio toliko snažan da ga je bilo nemoguće izbeći. Ponovo je nosio mladost u očima i vetar u kosi.
Kada se sat pokrenuo, vreme je zaista stalo. A to je bilo najbitnije – zaustaviti vreme, dok isto teče.
Ostavite odgovor