Posmatrač

Elizabeta je čekala u opštinskom redu gotovo sat vremena. Vreme nije teklo – ono se taložilo po zidovima, kao buđ, tiho i neprimetno.

Kada je napokon stigla do šaltera, službenica ju je kratko pogledala i upitala bez emocija:

„Vaše ime?“

„Elizabeta. Došla sam po dokument.“

„Samo trenutak“, rekla je žena i nestala iza vrata na kojima je stajalo „Pristup ograničen“.

Dok je čekala, Elizabeta je primetila svoje lice u odrazu zaštitnog stakla šaltera. Oko joj je izgledalo čudno – kao da ga nije sasvim prepoznavala. Na trenutak je pomislila da joj se učinilo.

Službenica se vratila sa tankom fasciklom i gurajući je kroz prorez progovorila tihim glasom:

„Moram vas zamoliti da otvorite dokument ovde i sada.“

Elizabeta je otvorila fasciklu. Papir unutra bio je beo, gotovo bez teksta. U dnu, jedva vidljivim slovima, pisalo je samo:

„Elizabeta: status – Posmatrač.“

Podigla je pogled zbunjeno.

„Mislim da je greška… Šta ovo znači?“

Službenica je odmahivala glavom, skrećući pogled.

„To nije greška, gospođo. Vi ste Posmatrač. Vi niste učesnik.“

Osetila je zagrljaj nečega što ne pamti toplinu. Počela je ponovo da gleda u svoj odraz. Ovog puta, jasno je videla da joj lice polako puca, kao porcelan na starim lutkama. Sa mesta gde je oko bilo, curila je crna suza – gusta, lepljiva.

„Vi… Znali ste?“ upitala je jedva čujno.

„Oduvek“, rekla je službenica, gledajući u pod. „Posmatrači samo misle da su stvarni.“

Elizabeta je spustila fasciklu. Okrenula se ka čekaonici. Ljudi oko nje nisu obraćali pažnju, kao da nisu mogli da je vide. Ili nisu smeli. Izašla je napolje, lica ispucalog od crnih suza.

Ali, ako je ona posmatrač – ko je onda bio onaj koji je sve vreme gledao kroz njene oči? Taj odgovor, znala je, neće nikada dobiti. Posmatrači postoje samo da vide. Nikad da razumeju.

A lice koje je nosila nastavilo je da se lomi i curi niz ulicu, ostavljajući iza nje trag od crnog mastila i tišine.

U daljini jedva čujno se čuo glas službenice „Sledeći identitet, molim.“