Mrvice

Tog podneva, skakutavo je izletela iz te stare kapije, u novoj, tek sašivenoj haljinici. Majka joj je podvikivala da pazi kuda ide. Toliko je bila zadivljena okretanjem gloknastog cica oko sebe, da nije ni znala gde se nalazi. Haljina je bila plava, sa belim tufnama. I njene oči, modroplave, postale su još više plave uz boju haljine. Jedva je čekala da majka požuri, kako bi je uhvatila za ruku, zajedno da pređu ulicu.
A sa druge strane – parkić, gde su druga deca, koja će je, širom otvorenih očiju, gledati. Neće trčati po blatu, neće se valjati po travi, penjati na one sprave od rđavog gvožđa. Paziće da ne izgužva, ne daj Bože, isprlja plavu haljinicu sa belim tufnama.
Nije ni bila sigurna šta ju je na toj haljinici toliko očaralo. Da li ta nebeskoplava boja ili te bele tufne, kao pahulje usred proleća. Ili njena okretljivost, ti krugovi koje prati senka na asfaltu, pod njenim nogama.
Majka je bila takođe srećna zbog radosti svoje kćeri. A i lepo ju je bilo videti u toj haljinici. Ličila je na lutku koju je, kada je ona bila mala, želela da ima. Sada je shvatila da ju je, eto, kao odrasla, dobila. Dobila je ona još puno toga što je želela, ali sve to drugo joj je izmicalo. Jedino joj ona, njena devojčica, ispunjava sav njen kovčeg blaga koje ima.
Vratile su se kući. Imala je nedovršen ručak, jer je ostavila da ne zakasni kod krojačice, pa posle park i šetnja glavnom ulicom u oba pravca, po dva puta. Da ceo svet vidi njene tufne, kako je devojčica izvikivala.
„Koliko radosti za tako mali dar!“ – mislila je. Kako je to dobro i skromno dete, pravi blagoslov.
Dok je seckala šargarepu, u šerpi je bila već poparena glavica kupusa. Devojčica se još vrpoljila i ogledala se u svom odrazu poluotvorenog prozora.
Vrata su se bučno otvorila i ubrzo zatim s treskom zatvorila.
„Umoran čovek ne može biti dočekan sa postavljenim stolom?! Ovako umoran treba da legnem, a kada ustanem, to će biti večera! Je l’ to radni čovek, glava porodice, treba da gladuje ceo dan, da bi jeo tek uveče, kada već pregladni?! I šta se ti, mala, pentraš po prozoru? I kerebečiš? I što taj kupus tamo smrdi?“
„Evo, sada će biti sve gotovo. Dok se još malo izdinsta. Za to vreme ću ti skinuti cipele, doneću i lavor…“
„Lavor… hm… to bi bilo lepo.“
Mlada žena, do malopre ozarena, sada je odjednom izgledala kao sredovečna žena, uzneverena od nastojanja da izmisli razlog mužu da je ne počasti šakom po licu.
„Šta si se smrkla? Smrkne se meni kada te vidim takvu. Ajoooj, vrela voda! Luda ženo! Opari me! Ručak nije gotov, ali bi mene skuvala!“
„O, da!“ – uhvati ona sebe kako joj ta misao prolete, prkosno i revolucionarno, kao nešto što se u njenoj glavi začelo.
Šta je to, inače, nju držalo, kakvo je to sidro u tom mrtvom moru? Ni sama nije znala. Možda sreća deteta? Možda osećaj porodice, koju ona nije imala, iako ne celu, u toj kući punoj tuge za ocem kog nikada nije ni upoznala, jer nije ni znao da se rodila. Ili nije hteo da zna.
Možda je to bilo zbog imitacije brige o njoj od strane prvog muškarca koji ju je primetio i u kome je videla sve muškarce koji su joj u životu nedostajali, a koje bi svako dete trebalo da ima – oca, strica, brata, dedu, ujaka, makar teču.
I eto, sada vidi – sada joj ne nedostaje zamena. Zapao joj je original koga nikada ne bi poželela, makar nikog nemala. Ali sada više ni samu sebe nema. Samo sate sa svojim detetom, dok se on ne vrati s posla, uglavnom pijan. Baš kao i pre pola sata…
Prepoznavala je po zvuku i mirisu svaku reč koju ni ne izgovori, samo je pusti u vidu pljuckanja i držeći je među zubima. Pa ništa, držaće i ona svoje za zubima, samo zbog nje, tog njenog blaga u tufnicama.
Ona nema stan, stalan posao, osim po kućama što čisti… a on ima, barem dok ga ne izbace s posla zbog pića. A i više od pola plate popije. Ipak, ima gde da legne, spusti glavu na jastuk, bar na sat-dva do jutra. Jer noću ne može leći kraj njega, već odavno. Iako, nekada i to mora. I sve se bori da devojčica ne čuje. To njeno cviljenje…
„Evo, gotovo!“
Prinese na već postavljen sto činiju toplog variva. Devojčica je već sela na svoje mesto, sve se vrpoljeći u stolici, ne bi li oca njenog pogled na njenu novu haljinu bar malo razveselio i omekšao mu srdžbu.
Kad je videla da ne obraća pažnju na nju, počela je da sakuplja mrvice od izrezanog hleba u gomilicu.
Ne pogledavši svoju kćerku i dalje, zaroni velikom kašikom u jelo, muljajući i praveći krugove po posudi.
„A gde je ovde meso?! Da jedem kupus bez mesa, glupa ženo! Bez mesa?! Zašta ti ja dajem pare?!“
Utom ustade i svom snagom udari posred one činije pesnicom. Razli se čorba, sa krivudavim linijama crvene boje, od krvi. Posekotina na njegovoj ruci bila je duboka.
Brzo je skočila po čiste krpe i klekla pred njim da mu zavije šaku, koja je od besa i izgubljene krvi drhtala.
Devojčica je gledala prizor kao skamenjena. A onda joj pogled pade na njenu haljinu. Bila je sva uflekana od čorbe i očeve krvi.
Videvši da je majka zabavljena oko previjanja očeve ruke, udalji se od stola i svuče svoju haljinicu. Uze lavor, natoči vode i potopi haljinu u vodu. Dohvati sapun i poče trljati sva uflekana mesta. A fleke su uporno ostajale, suviše tvrde za detinje ruke.
Zatim, kao da je već odavno odrasla, obriše nadlanicom svoje male ruke čelo i sede na pod. A onda opet postade dete i poče tiho jecati.
Majka ju je čula, iako zaglušena od muke koja ju je snašla, jer je on istovremeno jaukao i psovao takvim psovkama da bi i samog vraga bilo sram. Krajičkom oka pogleda dete i nastavi posao…
„Koliko krvi u ovom čoveku kome srce pumpa toliki alkohol!“ – pomisli s jedom i jadom zbog svoje sudbine.
Kada se primirio, poput obeskrvljenog divljeg vepra, još je malo groktao od zaostale tečnosti pića koja mu je davila divlje reči, dok konačno nije zaspao.
Pospremila je sve i ugledala svoju kćer uvijenu u ćebe, kako gleda u svoj odraz u oknu prozora, kao da želi da prizove onu sliku sebe od trenutka pre nego što je otac ušao, kada je imala svoju haljinicu na sebi.
Uzela ju je za ručice i primetila da su vlažne.
„Što su ti mokre ruke?“
„Prala sam haljinu.“
„Ja ću to da operem. Ti si mala. Devojčice ne treba da peru. One treba da se smeju i da plešu.“
Pokušala je da skine fleke, ali vrlo slabo joj je to išlo. U detinjim rukama, sa tako teškim mrljama, naročito od krvi.
Otišla je da kupi isti takav materijal i da krojačici da sašije istu, pa dete nije ni primetilo zamenu. Poslednji novac koji je u kući imala dala je za nju.
Uskoro je devojčica iz susedstva pozvala njenu ćerku kod nje da se igraju. I naravno, dobila je priliku da pođe u omiljenoj haljini.
Dok su se kikotale, otac te druge devojčice ih je zasmejavao da se smeju još glasnije. Pravio je smešne grimase s prstima na nosu, duvao u supu napumpanih obraza kao da će sve oduvati, pevao operske arije glasom klovna. I sve tako…
Nikada pre nije se tako smejala. Suze su joj krenule.
Kada su se deca i smešni tata male drugarice primirili, lepo su obedovali, dodajući deci, jer je drugarica imala mlađeg brata, koji je i dalje gledao u svog oca smejuljeći se.
Nakon jela, mala gošća je ručicom počela da sakuplja mrvice u gomilicu.
Majka njene drugarice ju je pitala da li je to za ptice. Samo je klimnula glavom.
Vrativši se kući, sa majkom koja je došla po nju, bila je tiha i zamišljena. Odmah je skinula sa sebe haljinicu, da je ne gužva.
Nije prošlo mnogo, tišinu prekide tresak vrata.
„Ima li koga živog? Ženo? Daj mi nešto para, treba mi pod hitno!“
Ona pretrnu. Znala je da je dala poslednji dinar za haljinu. Mislila je da će joj oni novi stanari u zgradi iz novog naselja dati pare za čišćenje i pranje prozora kada završi posao. Nije se nadala da će već sutradan da joj traži. A za njegovu platu ga nije smela ni pitati.
„Nemam…“
„Kako to nemaš?!“ – dreknu, unoseći joj se u lice iskolačenim očima. „Znam gde kriješ!“
Pa joj raspori košulju, tako da se sva dugmad otkinuše. Zavuče joj ruku u grudnjak i pritom je jako uštinu.
„Imaš, imaš ti… samo ne daš. Ma, nisi ni za šta. Prava sramota. Nego, daj pare na sunce, sunce li ti…“
„Nemam…“ – zacvile ona.
Devojčica se pojavi. Donese haljinu i stade pred oca.
„Evo, prodaću svoju haljinicu, pa će mama imati para.“
„Haljinu? Ovo parče krpe za lutke?“
Pritom otrgnu detetu haljinče i pocepa ga s takvom lakoćom na dva, takoreći jednaka dela.
Srce devojčice kao da se i samo pocepalo. Nije mogla da shvati toliku okrutnost čoveka koga od straha ni tatom nije zvala.
Majka se uspravi i povuče devojčicu u stranu.
„Ne plači, biće sve dobro, mala, mila moja. Sve će biti dobro…“
On je stajao u pijanom besu, sa obe polovine haljine svoje kćeri u šakama. Ona šaka, posečena udarcem u činiju, opet je prokrvarila, jer ni krv nije mogla da podnese taj naboj. Šiknula je sama od sebe.
Uze tkaninu od tufnaste plave haljine i krenu da je obmotava sam sebi oko ruke.
Iskoristila je taj momenat i, vukući devojčicu za ruku, izlete na vrata, pa pravo na ulicu – golu i tvrdu, ali topliju od onoga što joj nikada nije bio dom.
U tim trenucima, savladavajući daljinu u skokovima, sa detetom koje je sada već nosila na rukama jer nije moglo da trči od umora, setila se nečega što je odavno čula.
Majka joj je, u retkim trenucima, kada skloni koprenu od tuge, znala da kaže neke rečenice, koje je verovatno iznedrila iz sopstvenog iskustva. Ili ih je i ona čula od svoje majke – to nikada nije saznala. Više takvih reči joj je ostalo u sećanju.
A one, kao da su bile mudrost koja je po ženskoj liniji sakupljana, od jedne do druge, kao saće:
„Kad god ti je teško, ti izađi na ulicu. Na ulici će se uvek naći neki pogled, neki glas, koji će ti dati spas.“
Isto tako, znala je reći i ovo:
„Nemoj nikada skupljati mrvice sa stola golom rukom i bacati ih na pod ili u đubre. Greh je. Samo ih krpom pokupi. Ali ih nemoj jesti. Golubovi, vrapci, kokoši, oni treba da ih zoblju.To je njima dato, a ne ljudima. Jer, mrve mogu biti suve i gorke.“

Ivana Maj