U sedam i pet pogledala je na sat, koji je sa vrha zgrade železničke stanice kritički posmatrao putnike koji kasne. Ona nije kasnila. Stigla je mnogo ranije. Kazaljke su se poklopile. Mora da to on misli na nju. Pa i ako ne misli, ne mari – važno je da ona misli na njega, uvek, i kada se čini da ne misli, kada sama leži u krevet, kada menja postelju, baš kao da je on tu, pa je još zamiriše bosiljkom, kada sama u njoj noćima spava, a najviše misli kada sanja. Misli ona i dok radi, dok joj prsti broje delove za kapute, one „građanske“. Rukav… levi, desni… leđa, reveri… i tako, osam sati.
Voz uskoro stiže u stanicu, a ona će čekati. Kako će nestrpljivo, a opet mirno, slatko čekati. K’o jutarnji zalogaj slatkog od dunja.
Suze joj naviriše na tek umivene oči. Imala je ona svakakve misli da suze zaustavi. Toliko je puta plakala, naročito u sebi, da nije mogla razlikovati suze sreće i suze tuge. Tokom godina, načinile su basen jezera, slanog, već je i vodena paprat izrasla.
Mislila je o kolačima od jabuka koji su joj uspeli. To mora biti dobar znak.
Izašla je iz treće smene, prva, iako je šef smene podozrivo gledao. Izvukla je svoju radničku karticu na prijemnici i pojurila u svoj sobičak na kraju grada. Stavila je stari čaršav u pukotine vrata, da gazdarica ne oseti miris iz šporeta, povisiće joj kiriju.
Dok se, uz vrisak pištaljke, voz nervozno zahuktavao, pogled mu je zavirio ispod levog rukava, da potraži sat koji je dobio od sindikata fabrike, za pregalački rad, sedam puta zaredom najboljem u smeni.
To je bila ruska „Raketa“, malo nošena, uzeta od udovice prethodnog heroja rada kao ‘društvena imovina’.
Kazaljke su bile poklopljene. Zna on da ona misli na njega. U desnom džepu mantila, sivog, s širokim kaišem, da liči na ‘građanina’, bio je zamotuljak s prstenom, za nju.
Poželeo je da voz poleti. Dok je uredno nameštao rukav, iskrzan i uokviren crnom linijom na rubu, nije primetio da kazaljke na staničnom satu pokazuju, dovikuju, da njegov sat žuri onaj isti broj minuta koliko je puta pobedio u takmičenju s normom. Sat, kao da je uzimao ono svoje vreme nazad. A možda mu je to ostalo u nasleđe od prethodnog vlasnika – ko bi znao…
A njih dvoje dugo planiraju da se uzmu, onako, svojski uzmu, da se vole k’o ljudi, da ne prelaze prugu svaka dva, nekada i po više meseci.
Da i oni rađaju decu, imaju puno dece, da rade i vole, da uzgajaju tu svoju čeljad, da rade za njih i vole, da štede za stan, da štede za more, da rade i vole, da im deca završe škole, da budu heroji rada, kao što su oni, da postanu i više od toga, da postanu rukovodioci u samoupravljanju jednog dana.
A oni, do tada, sve što budu imali, to su ruke njihove, koje rade i vole, vole i rade.
Skretničar je dva dana pred penzionisanje stajao pognute glave i gledao u šine.
Nije očekivao, nije nikada pre ni mislio o tome da su brojke nečijih godina, dana, tako bitne, tako stroge. Pruga je ta na kojoj se broje kilometri, vreme dolazaka, vreme odlazaka… I kako sad to ima ikakve veze sa dobom čoveka? Pa on celog života na pruzi broji minute, s takvom preciznošću, da bi mu i onaj sat, kako li ga zovu, onaj u Londonu, pozavideo. Koliko je samo vozova otpravljeno u pravom smeru, u pravo vreme, jer je on lično šine spajao i odvajao, tačno na vreme.
Ukočeno je uz sebe držao polugu za podizanje šina, pa i sama, već po prirodi ukočena, iznenadi se tome.
U mislima mu zaigra pruga, zaplesa kao poludela na onom jutarnjem suncu. Krakovi, od kojih je pruga od jednog pravca trebalo da se pretvori u dva paralelna, koja se mimoilaze, pođoše kako im volja, svaki na svoju stranu.
A kažu, ne valja pruzi pustiti na volju, to samo nevolju donosi.
Baš kao onaj sat, „kako li ga zovu“, onaj u Londonu, zazvoni mu u glavi. I nije samo u njegovoj glavi.
Cela stanica se zatresla, čak brda i gore okolne. Sve ptice iz njih poleteše u nebo, u spas od ove zemaljske, ove ljudske težine, koja pade pod hrpu gvožđa, što se sudari s obe strane usijanih šina.
Da je imao vremena, tog koje su mu već izbrojali, skretničaru vozova, nepogrešivim do sada, jer svakom se jednom desi greška, poslednje misli bi mu bile: „Zar dva dana pred penziju!?
Ruka mu je bila na dohvat očiju, taman da može videti sat marke „Raketa“ na svom zglobu, dok mu je šaka neživo visila, kao glava udavljenog gusana.
Ali oči, iako otvorene, nisu mogle videti koliko je sati. Da su mogle, videle bi i to da je ceo vagon sada stajao naopačke, ceo voz. Videle bi kroz smrskani prozor kupea još i to, kako neke ptice lete na dole. Sve što je do tog trena s praskom bilo gore, sada je ležalo dole, kao izvrnuta slika na belom zidu.
Jedino je njegov pogled ostao pravo, u onom pravcu u kom se nalazio jedan mali grad, varošica, gde ga čeka ona, što je sva zajapurena, rumenih obraza, k’o jabuka, istrčala iz treće smene da ga na vreme dočeka.
Još joj je novi, tek sašiveni kostim, s kaišem u struku, da izgleda, onako, građanski, mirisao na pitu od jabuka. Ispratila je kazaljku na staničnom satu tri puna kruga, a eto, i dalje je čekala onog ‘svog“.
Da ga je dočekala, već bi bili u njenom sobičku, krijući se od gazdarice.
Tu, u mraku, s belim starim čaršavom u pukotinama vrata, da se ne čuju njihovi uzdasi, šapati i buduće godine u njima, voleli bi se punom parom, na normu, tokom cele treće smene.
A onda bi tek malo ugrabili pre zore, kako bi ga ona na vreme ispratila na voz, s kolačima od jabuka, uvijenim u novinu.
Dok bi im oštar jutarnji dah presecao reči, popravljala bi mu revere na „građanskom“ mantilu.
Lokomotiva bi zviždala, a ona bi mu dugo mahala, čak iako ga više ne bi videla, za svaki slučaj…
Zatim bi se vratila u svoju sobu, punu njihovih mirisa, a prsten, koji je za nju kupio od ušteđenih plata, skinula bi s domalog prsta leve ruke i ostavila u limenu kutijicu.
Pošla bi u fabriku, trkom, da stigne pre fabričke sirene, u prvu smenu.
Dok bi ispunjavala dnevnu normu, učila bi svoje misli kako da žive umesto nje, dok joj ruke rade. Rade, a vole.
Sve je to mogla, da ga je tog jutra dočekala.
Ipak, dočekala je nekog, a to je bila najnepoželjnija putnica – vest o sudaru dva voza.
Nadala se da ovog puta nije stigao na voz, po prvi put, otkad joj dolazi, otkad ga čeka.
Sledećeg dana, kada je saznala za svoj težak udes, nadu je zauvek ispratila iz svog života. Nakon njenog odlaska, te pretvorne spodobe lepog lica, te lažne sestre, dugo je sedela na postelji s mirisom bosiljka.
Otvorila je limenu kutijicu i stavila sebi prsten na domali prst desne ruke.
Misli su joj od tada živele svoj život, kakav ona nije mogla.
A ona je radila. U sve tri smene.
Ivana Maj
Ostavite odgovor