Magisterijum

           – Kako to mislite – ta ulica nikada nije postojala? Pa ja sam odrastao u njoj! – bio sam uporan, unoseći se u lice namrštenom starcu. Nešto u vezi njega mi se već bilo učinilo sablasno, a sada je to i potvrdio. Držao je glavu visoko, ali su mu ramena šaptala istinu.

            – Ne, ne, ne! To ne može biti! – brecnu se on. Odmahnuh rukom i napravih grimasu nestrpljenja. Neki jezici su predugački da bi lagali kratko. I ja sam toga bio svestan. A i on. Gledao je mapu, ali je tragove nalazio samo u brazdama na rukama.

            Nisam poremetio pameću, znam ovaj grad kao svoj džep, a pogotovu kraj gde sam rastao.! Pa prozor mi je gledao na tu ulicu! Sada je skroz drugačije. Prozor gleda na zgradu, a zgrada ne gleda nikud. Nekako je sve isto, a opet nije.  I vreme se drastično promenilo. Kiša u mom kvartu ima drugačiji tempo od one koja pada pet stanica dalje – kao da zna šta je ovde propušteno.

            Prisetih se scene po dolasku ovamo, nazad u svoj rodni grad. Na raskrsnici gde semafori trepću besciljno, video sam čoveka koji razgovara sa svojim senkama. Tada tome nisam pridavao nikakav značaj. Sada mi se to učinilo važnim iz nekog neznanog razloga. 

            Odustao sam i od ovih misli i od ludog starca i bespomoćno se okretao oko sebe ne znajući kud dalje. Pogled mi je privukla prilika koja je zamakla za zavesu na prozoru prizemne kuće. 

            Reših da okušam sreću. Prišao sam kapiji koja se nije otvorila, ali ja sam ipak ušao. Ne znam kako je to moguće. Nisam zvonio, samo sam pokucao. Zvono na vratima nekih stanova odzvanja kao priznanje starim navikama. Iz tog razloga sam ga izbegao. Ne robujem ničemu, pa ni njima. Malo osmotrih kuću, dok sam čekao da neko otvori – ili ne otvori. Fasada na kojoj se ljušti farba izgleda kao da pokušava da pobegne iz sopstvene istorije. Zapravo, u ovom gradu sve izgleda kao da beži od nečega. Sve što se merilo – sada se samo podrazumeva. Konačno, bleda prilika nečujno otvori vrata tek onoliko da me osmotri jednim okom.

            – Dobar dan gospođo, treba mi jedna informacija. – uljudno počeh.

            – Svima treba samo jedna informacija. A nje nigde nema. – prošaputala je. 

            Zbunio sam se i pročistio grlo pokušavajući tako da dobijem dragocene momente i pomognem mozgu da razume ovo što je upravo čuo da bi mogao adekvatno da smisli repliku i pošalje je kroz moj govorni aparat. No, to se nije dogodilo. Mozak je odbijao saradnju. Govorni aparat takođe. 

            – Uđite. – reče žena i zatvori mi vrata ispred nosa. Ja uđoh, opet ne znam kako. Isto se desilo kao i sa kapijom malopre.

            Nađoh se u tamnom uzanom hodniku boje ničega, na čijoj desnoj strani je bila nevelika dnevna soba, za nijansu šira nego hodnik, prošarana tračicama slabašnog svetla na kojem su čestice prašine izvodile svoju baletsku tačku. Ona je već sedela u naslonjaču i čekala me tamo. 

            Prišao sam joj i na njen znak rukom prihvatio da sednem. 

            – Svaka ulica ima svoje mrtve, samo ih više niko ne pozdravlja. – njena rečenica je ostala da visi u vazduhu. 

             – Molim?! – ovog puta moja usta su  isfabrikovala jednu reč. Bolje nego malo pre. 

            – Ti tražiš nešto što ne postoji. Što nikada nije postojalo. Tako kaže papir. Papir je mogao da podnese sve – osim onoga što nije napisano.

            – Otkud vi znate šta ja tražim? – ote mi se iznenada. 

            – Telo pamti i ono što je zaborav naterao da ćuti.Svi smo mi ovde iz istog razloga. Zbog izvoda iz knjige rođenih. Ali izgleda da nikada nismo ni rođeni. – glas joj se stiša i zaškripa.

            – Kako molim?! – stisnuh rukohvate, ne iz bojazni da je gospođa skrenula umom, nego da sve ovo što govori može biti istina.

            – Sećaš li se kako si došao ovamo? Vozom?

            – Kakav voz, pa ovde nikada nije posto… – prekinuh se naglo u pola rečenice i u glavi mi se maglovito pojavi slika perona i zbunjene gomile ljudi koja se nazirala kroz paru lokomotive.

            – Na peronu su ostali oni koji nikuda nisu krenuli, ali su sve razumeli. Ti ništa nisi razumeo, zato si i došao ovde. Ali istina nije tu. Vreme je da pođeš u potragu za svojom istinom. Mi smo svoju već našli, zar ne?  – blago se osmehnu i pogleda u pravcu suvog starca u invalidskim kolicima kojeg uopšte nisam primetio po ulasku u sobu. On poče da krklja i da cvili pokušavajući da joj da neki vid verbalne potvrde, bar tako je zazvučalo.

            Ne znam kako sam se opet našao na ulici. Okrenuo sam se oko sebe i zapanjio koliko se zapravo sve, a u stvari ništa nije promenilo. Neki objekti izgledaju kao da su napravljeni da nikada ne budu upotrebljeni. Gomile betona, cigala, armature, vrata, žice, ali nigde života.  U svakom praznom lokalu ostaje malo prašine i mnogo nelagodnog pogleda.  Razmišljao sam šta mi je činiti. Svakako sam došao da završim tu stvar, pa mi valja smisliti bar prvi korak. Pretpostavljam neka od institucija. Koliko se sećam, centar u kome su se nalazile ne bi trebalo da bude daleko odavde.  Ali ovde i sada je sve relativno, pa i memorija.

            Pođoh levom sranom ulice, jer je desna bila ograđena silnim paravanima koji su zaklanjali napuštenu fabriku. U njoj su nekada davno radili moji roditelji. Izgledala je sablasno sa polupanim oknima koja su izvirivala iza zastora postavljenih upravo da bi ih prikrili, bila  je kao krezuba starica koja moli za koru hleba. Ne izdržah, nego gonjen nostalgijom provirih kroz jedan prozor. U ćošku fabrike stajao je sat koji više nije merio vreme, već tišinu. Pusto kao groblje.

            Na ulazu u podzemni prolaz ostavljena je kašika – niko ne zna da li kao znak gladi ili sitosti. Podigoh  je i zagledah. Bila je bušna. Nešto mi je govorilo da je stavim u džep – možda će mi biti od koristi, pa čak i ovako bušna.

            Senke ljudi koji su se kretali po ulicama su šaputali nešto u vetar.  Sused koji noću šeta bez psa govori glasno jer ne želi da mu misli budu jedini saputnici.  Od njega sam čuo nešto što mi se učinilo poznato : ” U izlogu napuštene knjižare, sunce svakog dana otvara istu stranicu romana”. Sećam se te knjižare! Sećam se napuklog izloga i tog zraka sunca! Možda je to znak…

            Požurih do te ulice, ako je i dalje postojala, s obzirom da moje više nema. Stigoh do tog ćoška. Na ćošku iskrivljena  bandera. Na banderi neko je zalepio oglas za izgubljenog psa pre devet godina, ali papir još odoleva. Evo i knjižare.  Zid nije pao, ali se sve sa druge strane urušilo. Izlog se i dalje držao, a sunce u bledim snopovima obasjavalo tu požutelu knjigu, koja se sama listala, pa se onda zaustavi . Sve je bilo tu. Samo budala ne bi videla taj suncem osvetljeni red: ” Postoji arhiva u kojoj su nestali svi tragovi. Ali i to je zapisano.”

            To me više nego išta uveri da sam na pravom tragu, da je Magisterijum zapravo jedino mesto gde mogu naći odgovor. Žurio sam ka njemu, probijajući se kroz ulice koje su odjednom bile prepune ljudi. U koloni su hodali ravno, ali je svaki hod bio različito kriv. Rečeno je da nema više otisaka, a zemlja je gorela pod stopalima. Kako god sam krenuo, i levo i desno, neko bi se isprečio i onemogućio mi da ih obiđem. Pitanje nije bilo gde si – već koliko te ima. Nisu se bojali smrti, već tišine posle odlaska. Govorili su tiho, ali su se reči širile kao požar u suvoj arhivi. A požari se šire jako brzo. U jednoj rečenici bilo je više politike nego u deset godina skupštine.

            Gomila me je skoro progutala, pa ispljunula ispred muzeja. Čovek je rukom pokazivao ka njemu i vrteo jednu te istu rečenicu u krug: ” U muzeju gde niko ne ide više, zrak svetla svake subote pogodi istu pukotinu.”

            Danas je subota, bar je bila zadnji put kada me je sećanje još služilo. Slučajnost? Podigoh se, otresoh sa sebe prašinu i pohitah ka ulazu. Kada neko parkira auto ispred spomenika, istorija za trenutak zadrži dah. A kada neko uđe u napušteni muzej, njegovi koraci odzvanjaju kao grmljavina. Levo, desno, nema dnevnog svetla, samo čkiljave neonke koje osvetljavaju debelim slojem prašine pokrivena umetnička dela. Da li se i dalje mogu nazvati umetnošću  sada kada ih niko više ne gleda?

            U školskim klupama raste samo paučina. Znanje više dolazi kroz pukotine. Naučio sam to na teži naćin. Zato su pukotine toliko bitne. Nađoh mesto sasvim slučajno. To je ovde gde se čuje buka. Iza ovog zida. Bageri kopaju temelje kao da traže oproštaj ispod zemlje. Ja nisam našao oproštaj, ali sam našao šta sam tražio. Pukotinu. Toliko sitnu i tanku, skoro neprimetnu. Ali zrak svetla mi je tačno pokazao. U njoj svitak hartije koji se skoro raspadao. Smišljajući kako da ga izvučem, setih se bušne kašike u džepu, pa lagano zavukoh njenu tanku pokrivljenu dršku kroz pukotinu. i malo po malo papir se nađe u mojim rukama. Otvorih ga oprezno da se ne istruni, pa videh reči. ” Onaj što ćuti, zna najviše. Zato ga više nema.”.

            Ovaj grad više ne govori istim jezikom kao ja. Sve  izgleda kao da više ne treba da postoji, ali ja postojim, ja sam živ, mi smo još živi! Svi mi koji smo ovde rođeni ne možemo jednostavno nestati preko tek tako i ugasiti se kao daleka zvezda! Neko je noću pomerio granice grada, i jutro više nije znalo gde da se zaustavi. Vreme je postalo kružno kada su svi prestali da izlaze napolje. Ali to nije moj problem! To nije naš problem!

             Kad su skinuli table sa imenima, grad je ličio na zaboravljeni jezik. Smislili su savršen plan kako izbrisati istoriju, kako neutralisati svaki trag naših života. Magisterijum nas je pozvao da konačno dođemo po izvode, ali ono što nam nisu rekli je da ih nikada nećemo dobiti i da ćemo zauvek ostati ovde. Da – odavde, u stvari, više nikada ne može da se ode. To je najbolje za sve. Za svet, za istoriju, za narod.

            Država je disala teško, kao stara mašina kojoj fali jedan točak. Magisterijum je bio najjeziviji. U napuštenom podrumu, miriše beton kao hleb. A gladnih usta na sve strane. Na svakom spratu bio je neki oblik kontrole. Samo prizemlje je puštalo da padneš.  Da se razvališ. I naravno, beskrajni hodnici kao pravi lavirint.  Hodnici javnih institucija imaju sopstven eho, neovisan od ljudi.

            Čuo sam od ostalih koji su tu čekali u redovima. Kada je poslednji put nestalo struje, neko je video ono što nije smeo. Struja nije stigla, ali je propaganda osvetlila sve što treba da se ne vidi. Sad poslednji više nije poslednji, sad sam poslednji ja.  Poslednji koji je trebalo da se vrati. Rečenica je krenula kao tvrdnja, završila se kao osuda. Nisam hteo to sebi da priznam, ali ja jesam bio jedan od njih. Već mi zvone u glavi njihove reči: “Radio je sve kako treba, ali je sistem zaboravio da ga uopšte evidentira.”

            Da li nas je iko pitao da li želimo da nestanemo? Možda će nam dati mogućnost da ipak odemo i nastavimo normalan život daleko odavde, da budemo neka vrsta mostova? Mostova koji će biti spona?  Ne. Ne verujem. Mostovi više ne spajaju, samo odlažu pad.

            Ljudi u redu ispred mene su se uskomešali po izlasku činovnika iz kancelarije. On im je bez reči predao gomilu papira i vratio se unutra zalupivši vrata uz tresak od kojeg smo svi poskočili. Potom se iznutra začu jezivi birokratski smeh. Nisu menjali sistem, samo su promenili ljude koji ga ponavljaju. Iza zatvorenih vrata nije bio zločin, nego njegova mogućnost.  Ljudi počeše deliti papire među sobom. Jedan se ubrzo nađe u mojim rukama. “Izveštaj” pisalo je u naslovu. Izveštaj je bio tačan, ali je zvučao kao izveštaj o nekom drugom narodu. Meni nepoznatom. To nismo bili mi, to nikako nismo mogli da budemo mi!

            Čovek ispred mene kaže da je trgovac i da može da mi pomogne. Trgovac je prodavao istinu u komadima, po cenu metala. Setih se da još uvek imam kašiku kod sebe. Možda…?  Ne, ne, meni ne trebaju komadi, ja želim celu istinu! Sve može da umre, da nestane, sve možete ubiti ali ne i uspomene, sećanja! Pa ima li življih slika od onih u mom umu, detinjstva, odrastanja, igre, pesme!?  U stvari, jesu li to zaista moje uspomene? Jesam li ja uopšte ikada živeo ovaj život? Mirise, ukuse, batine, zaljubljivanja, … Sada mi se to nejasno gubi u sećanju kroz neku izmaglicu. Ako izbišu nas, neće biti više ni sećanja. A kada nema sećanja, istorija može da krene ispočetka, kako to inače oduvek i biva.