– Šta se dešava?
– Žak evocira uspomene iz mladosti. Tražio je da mu pustim ovu stvar kako bi još jednom plesao sa Nadom.
– Koja je ovo pesma? Lepa je. A i oni su lepi dok ovako plešu. Lepi i pomalo smešni. Šta će time postići? Sumnjam da će ponovo biti zajedno….
– Većina sumnji u čovekovom životu su neosnovane, i potiču iz brodoloma ličnog iskustva. A pustio sam im Hulia Iglesiasa, Con la Misma Piedra. Neka ih, ako ništa ne postignemo sa ovim našem projektom, da se moderno izrazim….Ako ništa, bar će njih dvoje imati neko novo sećanje sutra. A ko zna, možda i odjašu zajedno „u sumrak“ na Žakovom kamionu.
– U pravu si. A mi? Šta je nama činiti?
– Dok oni uživaju, mi ćemo da privedemo kraju ovo naše…
– Mislim da imamo dovoljno, pa šta bude…
– Pejzažna arhitekura je jako zanimljiva struka. Ne znam da li si ikada razmišljao o tome. Ona spaja ono što je teško spojivo. Nije to samo uređivanje prostora. To je uređivanje prostora sa vizijom uz pomoć nauke i umetnosti. Oni moraju da stanu ispred nečega, neke površine, da zatvore oči i da se pitaju: „ Šta će ovde biti za dvadeset, trideset godina?“ Uzimajući u obzir mnogo faktora. Isto i mi radimo ovde. Ovo je na neki način projekat duhovne arhitekture. Samo što prostor koji moramo urediti je nevidljiv, na ruku neopipljiv, na oko neuhvatljiv. Razumeš?
– Razumem.
– Mi ovde treba da uredimo jednu baru. Mutnu, tamnu, modru baru u kojoj ima toliko mulja, da se njena dubina ne zna.
– Uh, treba isušiti tu baru…
– Ne dobri moj, nije naše da je čistimo, ili isušimo kako kažeš. To je nemoguć posao. Nemamo ni vremena, ni znanja ni mogućnosti za tako nešto.
– Na šta ciljaš onda? Ništa mi nije jasno….
– Naše je da se postaramo da iz tog mulja nikne jedan lotosov cvet….Da li ti je sada jasno?
I da vetar promene, koji će doći sa neke strane, a verovatno sa Istoka po mom mišljenju, raseje to seme… pa će vremenom nići na hiljade cvetova….
– Preobražaj….Lotos je simbol duhovnog preobražaja…
– Tako je. Time se mi bavimo…To je naš cilj.
Stoga, na naslovnu stranu moramo staviti simbol tog cveta. I dodati novi naziv za ove novine…Pisalo je u „Lotosu“ tad i tad, to i to ….Lotos na površini, a ipod mulj…
– Genijalno…Malo zbunjujuće, ali genijalno. Za pučanstvo pogotovo…
– Pučanstvo, pusti to. Rekoh vam već, ne obazirite se. Mišljenje drugih…Oni ne misle. Da misle, mi ovo ne bi radili…
Sačekaj molim te.
Žak, može li da se promeni pesma? Vrti se več nekoliko puta, postaje malo monotono…. Trista Pena, umesto ove?
– Može, naravno. Znaš šta volim….
– Gde smo stali, izvini….Znam šta Žak voli, pa sam hteo da mu udovoljim, vidi ga kako je srećan, a i ona. Je l’ beležiš ti uopšte šta se dešava, pišeš li?
– Pišem. Nada je malo pre, a ja ovde stavljam napomene, da posle dovršim. Dosta toga se reklo, možda nekome posluži sutra…
– Sutra…Brinemo uvek za ono što još nije došlo…. Stavi to u novine.
„Naučnici dokazali. Sutra ne postoji, kao ni juče. Samo danas se računa“
– Sviđa mi se.
– Da vidim…Ima dosta materijala. Dodaj neke izveštaje sa sportskih dešavanja. I još kulture….
– Ne znam je l’ imamo materijala za tako nešto. A nemamo ni vremena, moramo uskoro krenuti u štampu….
– Izmisli brate. Ti bar pratiš…Samo naslove na brzinu i par rečenica…. Najavi koncerte…Traži se karta više za …ne znam… legendarnu grupu Gipsy Kings. To bi Žak voleo da vidi, sigurno. Sedam koncerata rasprodato. Nek se zapitaju oni koji nikada nisu čuli za njih. Ko zna, možda nekog i zarazimo tim zvukom.
– Zarazićemo onog ko treba da se zarazi tom muzikom…
– I to je tačno….
– Mene zanima, šta će biti nakon što ovo ugleda svetlost dana….
– Opet brineš?
– Ne, ali moramo smisliti priču, jer sigurno će nas tražiti…
– Hoće. Ne misli mnogo o tome….To je teorija igara u svojoj osnovi.
– Naravno da jeste, ali moramo biti spremni…
– Onaj ko je u prednosti, a mi smo dobri moj u prednosti, baš zato što smo spremni, mi ne moramo voditi računa o tome. To težište je na drugoj strani. Svakako ću te uputiti u neke sitnice….
Šta si se zamislio?
– Voleo bih da vidim promenu. Da izađem odavde i da na krilima promene odletim negde daleko, u nebo. Da ne mislim više ni o čemu, samo da se prepustim toj beskrajnoj slobodi….
– Mnogo se, brate propatilo ovde. Dugo sve to traje. Mi nosimo, u nama, i patnje naših predaka. Sve te terete, koje nismo tražili, koji, možda, nisu naši.
– Onaj ko ne poznaje sopstvenu istoriju, osuđen je na to da je ponovo živi.
– Tačno. A ko ne poznaje istoriju, ne može videti šta ga čeka sutra.
I dalje sam pri stavu da treba živeti danas, ali ne bez cilja. Leteti poput ove muve koja udara o sijalicu čitavu noć. Vidi je, leti u krug i onda udari u svetlost. Zamisli taj život?
Treba dakle videti malo unapred. A ljudi imaju dara za to. Ne svi, ali neki imaju. I šta mi radimo sa tim? Ništa. Vraćamo se i prekrajamo prošlost. Jasno je da se to čini, kako bi se osigurala kontrola. Kako bi se ljudima pažnja odvukla. Ali, nismo za to stvoreni….Treba preokrenuti te mehanizme…Da rade za nas, a ne protiv nas…
– To je dug proces. Dug i težak proces…
– Jeste, ali ne mora nužno biti. Razmisli. Mi to radimo na dnevnom nivou. Kad pogledamo svoju decu, misli nam odlutaju napred. Gledamo ih i maštamo kakav će život imati, kako će izgledati za deset, petnatest godina. Čime će se baviti. A pažnju nam odvlači prošlost. Stalno nam neko zviždi iza leđa. Ali mi to činimo, svakodnevno. Kad pogledamo kuću, svi imaju neku viziju kako bi trebala izgledati, šta se može popraviti, poboljšati. Dakle, sposobni smo za to.
A šta je sa svetom? Od njega dižemo ruke, kao da ne živimo u njemu. Smatramo sebe suviše slabim za tako nešto… A ja ti mogu reći, kako će taj svet izgledati sutra, sa nama ovakvima, danas.
Biće mračan, jer kako starimo, imaćemo sve manje snage za bilo šta. Svesni odlazka, a nesvesni da više nismo u svom zenitu, naše biće se buni. A mi to ne shvatamo. Da li me pratiš….
– Pratim…Biće mračan, al kao da smo sami te tamne oblake dozvali. Kao da su ti oblaci, ništa drugo do naše sene…
– Tako je! Zato treba posejati seme Lotosa… Da onaj ko ima lepote u sebi, tu lepotu i vidi. Da u toj tami, ima nečeg veselog, lepšeg, drugačijeg….
Jer vidi šta se dešava. Ratovi, ti prokleti ratovi, svuda. Krize, nestašice osnovnih životnih dobara. Osetiš li miris velike depresije kakva je bila pre sto godina? Poplava gluposti, koja će na kraju uništiti sebe. Samo da ne povuče i nas za sobom…I čovek će zbog svega toga tražiti preobražaj, već ga traži. Cvili, a uskoro će jaukati. A onda će, onaj, ko ugleda taj cvet koji planiramo posaditi, taj će se ponovo roditi….
– Kao naš Žak sada…
– Žak, trenutno, živo ono što čovečanstvo sanja….
Svi bi, ove noći, da budu pomalo Žak….
Nastaviće se….
Ostavite odgovor