– Nado, imaš tu čast. Jedina si dama ovde, a i gost si u ovom našem ćumezu, u kom ženska noga nije kročila dugo, dugo.
– Šta treba da uradim?
– Pritisni ovo veliko, prljavo, crno dugme. Pokreni mašineriju…
– Ovako…
– Čestitam ti. A i svima ostalima. Žak, natoči piće. Možda će se o ovome govoriti u nekoj budućnosti. Možda će ovako započinjati priču, kako je došlo do promene…
– Živeli ljudi!
– Žak, parkiraj ovo tvoje čudo, za koji minut počeće da izlaze sveži primerci Lotosa….
Nado, idi pomozi mu. U tebe imam više poverenja nego u ovog starog, propalog revolucionara….
A ti prijatelju, šta ti je? Curi ti rakija iz te čaše, sav si se nešto iskrivio….
– Ja ne mogu da verujem. Ja prosto, ne mogu da verujem da smo uspeli.
– Verovao ili ne, sad nema nazad. Samo napred…. Sedi, da popričamo.
– Moramo baciti, uništiti…
– Ne sekiraj se, zapaliću pre nego što odem….
– Zapalićeš?!
– Izneti napolje sve gde se vidi otisak, i zapaliti…. neću zapaliti celu štampariju.
– Od tebe me više ništa ne bi iznenadilo….
– Iako je to česta tradicija kod nas, to ćemo ostaviti nekom drugom. Uostalom većina arhiva je i uništena. Zločini postaju sve perfidniji…Te je pukla cev u arhivi, pa potopila sve, te je greškom neko bacio, te je ukradeno….Retko ko pali. A i zašto bi? Mnogo veće zločine je ovaj narod ignorisao. Gubitak neke arhive je velika stvar jedino u velikim, ozbiljnim državama. Ovde, toga nema. Niti smo veliki, niti smo ozbiljni. Što nas dovodi do sledeće stvari.
Nakon što Žak ode, mi se gubimo odavde…
– Čekam čitavo veče da pokreneš tu temu.
– Vidim da te to brine. Kažem ti, u ozbiljnim državama, to bi bio skandal. Ovde će pre biti, još jedan običan dan…
Dakle, nakon što izađemo, kao što i svako jutro činimo, nećemo otići kući…
– Idemo gore, jasno. Da kažemo…
– Čekaj, polako. Gde gore….
– Pa do direktora. Da prijavimo, tako ćemo skinuti sumnju sa sebe…
– Ti si zaista naivan čovek. Nećemo ići gore…
– Nego?
– Na pasulj sa kolenicom.
– Kakav sad pasulj…
– Zna se, onaj kafanski brate…. Kilu belog vina, kila sode, i dve porcije pasulja. U našoj omiljenoj kafani. Odatle ćemo imati pregled šta se dešava napolju.
– Ništa te ne razumem….
– Mi smo samo dva obična tipa, koja su rešila da iz noćne smene odu na doručak. Ništa više.
Nakon toga, neko će doći po nas, i pozvati nas da se vratimo. Videće da smo tu, da sedimo, javiće ovim idiotima, i onda će poslati nekog po nas.
– I?
– I onda ćemo lepo otići tamo. Razdvojiće nas, naravno. Staviti u posebne kancelarije. Direktor će urlati, vređati, tražiti da nas uhapse. Tu će biti i i neki policijski inspektor, ozbiljnog izraza lica, oštrog pogleda, koji će preuzeti na sebe da nas ispita.
– I, šta ćemo reći čoveče?!
– Da smo pustili u štampu ono što smo dobili odgore. Da smo ogugali na posao, i da nemamo pojma šta je bilo planirano da se štampa. Da mi to smeće ni ne čitamo.
– Smeće?!
– Da, da. Tim rečima, smeće. Tražićemo cigaretu od njega, on će nam je dati. Osetiće naš zadah pomešan od vina i one kolenice… Pomisliće kako je njegov posao težak i kako treba što pre da završi sa ovim i da ide kući…
– I to je sve što ćemo reći?!
– Pitaće me šta mislim o tebi. I obrnuto. Pitaće tebe šta misliš o meni, naravno…
– Tvoja smirenost me izluđuje. Možeš li pričati malo brže….
– Ti se to plašiš da te pod stare dane ne uhapse? Malo je kasno za to sada, zar ne?
– Ne plašim se. I ti to dobro znaš. Nego mi ova priča deluje klimavo.
– Zapamti da mi nismo ovde zaposleni. Radimo na crno. Zapamti da niko ne zna naša imena, od ovih kolega, da ih tako nazovemo. Kamere koje su ovde postavljene kao i na ulazu ne rade već godinama. Neko je maznuo lovu za njihov servis.
– Mi ovde imamo kamere?
– Pogledaj oko sebe, naravno da ih imamo.
Gde sam stao….Svakog prvog u mesecu kod portira nas čeka koverta u kojoj je ona beda od plate. Dakle, mi nemamo nikakav kontakt sa ostalima. Mi smo dva propala člana ovog društva, koji nemaju pojma šta se dešava oko njih.
I za sve što ga interesuje nek se obrati direktoru. On je taj koji je glavni…
– Ima smisla.
– Smisao je davno napustio ovu zgradu. Ovaj list je nekada imao ugled, ne samo kod nas nego i u Evropi. Možda im ovo dobro dođe pa da konačno i zatvore ovu firmu. Lokacija je u centru grada, šteta da stoji ovako, da se ne iskoristi njen „potencijal“.
Razumeš?!
– A Žak? Šta sa njim? I sa Nadom?
– Oni će, tada već biti negde daleko.
– Kako to misliš?
– Tako kako sam rekao. Žak dalje nastavlja taj svoj put….Čućeš uostalom, ne želim da kvarim i odajem neke stvari…
Hoćeš kafu?
– Ne želim prokletu kafu. Suviše sam uzbuđen da bi sad pio kafu.
– Evo maše nam Žak…
Je l’ gotovo?
– Gotovo. Za koji minut dolazi drugo vozilo.
– Odlično. Srećno Žak, bilo je zadovoljstvo.
– I meni prijatelju. Zbogom!
– Nado, srećan put i tebi!
– Neću vas nikada zaboraviti! Ja sve ovo doživljavam jako emotivno….ne znam, ne znam šta drugo da kažem!
– U redu je Nado. Razumemo….
– Pa oni se opraštaju. Moraš mi reći o čemu se radi, neće valjda neku glupost da učine…
– Ne beri brigu. Ono čemu prisustvuješ je ponovno rađanje jedne ljubavi.
– Oni odlaze zajedno….Zajedno?
– Da… A ti se pakuj, nađemo se za pola sata napolju. Znaš šta ti je činiti….
*
– Prošlo je skoro sat vremena, šta si se toliko zadržao?
– Morao sam da se smirim malo, pa sam seo da zapišem još nešto…
– E, vidiš to može biti problem…To je ustvari, jedini dokaz koji je ostao. Baci to….
– Da bacim?! Ne dolazi u obzir. Sakriću na jedno mesto kad odemo odavde….a do tada, staviću ispod podkošulje…
– Pazi, pa nek ti tu i ostane. Bilo bi urnebesno videti tvoj izraz lica kad bi pronašli….
– Ne brini ništa…
– Da te vidim… Šta će ti te naočare, pobogu…
– Izgledam ozbiljnije u njima…
– Fali ti levo staklo….
– Upravo tako. To ostavlja dobar prvi utisak. Izaziva sažaljenje ali i razočarenje opštom pojavom….
– Kako god. Samo me prati. Dakle, ovo je još jedno obično jutro u ovom predvorju pakla. Ništa novo…
– Vidiš li isto što i ja?
– Zavisi na koje oko gledaš? Ovo sa ili bez stakla….
– Pogledaj ljude!
– Tiše, ne deri se….Ljudi ko ljudi…Jure po običaju bez plana i cilja vođeni halucinacijom zvanom život…
– Ma pogledaj prekoputa nas… Koliko ljudi na kiosku, vidi šta drže u rukama….
– ….E ovo se ne viđa svaki dan. Šta im se to žuti u rukama prijatelju i kakav im je to osmeh na licu?
– To su naše…..
– Znam, šta je idiote…. Neobično si glasan, šta ti je?
– Adrenalin valjda….
– Ulazi u kafanu….
Ušli smo u našu kafanu, i neću vam reći koja je to kafana, jer ne biste mi verovali kad bi čuli. Pri tom, ne želim da pomislite kako kafana ima neke veze sa ovim, jer ona nikada nije kriva. Ne želimo da na nju bacimo bilo kakvu senku. Intimnost u kafani je danas davno zaboravljena stvar. Seli smo za naš sto, odnosno za sto koji smo smatrali našim. Bio je lociran uz veliki prozor i imali smo pogled direktno na ulicu. Odatle smo, mogli progledati ljude koji prolaze, kao što uostalom činimo svaki put kad ovde dođemo…
– Šta pišeš to?
– Pa kraj.
– Kakav kraj?
– Pa bilo bi lepo da se ovde završi…Mislim ovo o čemu smo sve pričali, i šta smo sve rekli. Znaš, kad neko ovo nađe jednoga dana bilo bi lepo da ovi zapisi imaju kraj.
– Kraj će biti kad odlučimo da je kraj. Precrtaj to.
– Ali….
– Ovo je tek početak…
Evo konobara.
Dobro jutro, kod vas je izgleda baš puno. Neobično za ovo doba dana…ili jutra kako već želite.
– Ne znam šta se dešava, ovaj narod je poludeo. Već dobrih pola sata je ovako… Drže ove novine, telefoniraju…. Neko sranje će da bude…
– Kakvo sranje….
– Imam ja njuh burazeru za to…Veruj mi…
– Pusti tvoj njuh, daj nam kilo belog i dve porcije pasulja…
– Da vam nije malo rano, imate bogami i godina…
– Jesi li ti internista ili konobar?….Daj i pusti priču. Gladni smo…
– Stiže odmah….
– Zaista, ima više ljudi nego obično. Ovo se izgleda širi velikom brzinom….Da li je moguće? Da li je moguće da smo….
– Polako. Seti se tvog oca…
– Kakve sad veze ima moj otac?
– Kad su ga strpali u voz za logor….O čemu je maštao celim putem?
– …O svežem vazduhu i svetlosti.
– Eto, to se njima upravo dogodilo. Neko im je otvorio vrata, ali još uvek su u tom vagonu….Navikavaju se na svetlost. Upoznavaju sa Suncem…
– Izvolite kilo belog i dve porcije pasulja….
– Hvala….Šta će nakon toga biti? Hoće li izaći….
– Pogledaj TV…
– … Počelo je!
„Kako ekskluzivno saznajemo, jedan dnevni list je pustio u štampu vesti koje nisu istinite i stvorio zabunu kod građana“
„I dalje nemamo zvaničnu informaciju zašto bi jedan ugledan list objavio ovako nešto…“
„Građani se ovog jutra u velikom broju okupljaju i mašući novinama iznad glave uzvikuju: „Sloboda!“, blokirajući pri tom glavne saobraćajnice“
– Šta misliš? Ovo se baš brzo širi…
– Dobar!
– Dobar?!
– Čak šta više, odličan im je pasulj!
Živeli!
Nastaviće se….
Ostavite odgovor