„Бистрина ума рађа се из мира у души“.
Меша Селимовић
Пустите да ме нахране пси. Да глад
гњечим тамо где ме не гледа нико.
Глад је црна рупа у сазвежђу Вука.
Док дивља режи у мраку, питома лењо
одбија птице ужиреном метафором.
Жамор крчме прашњаво притиска
столњаке с нацереним маскама.
Голи погледи севају
ниско искошеним страхом.
Људи тетурају са шаком на уснама:
напољу вреба гладно сунце,
унутра завија шума.
Нека мрве устајале нафоре
низ суво грло одвуку гутљаји.
Жеђ прелива пуноћом. Под кровом
гаси угарке запекле страсти,
огњиштем избљуване. Гутљај за мир,
два за јасноћу.
Чист звиждук ћука ломи се о месец
кȏ бачена чаша. Из просуте росе
сјај удишу траве и последње звезде.
О, да ми је у ту узводницу загазити
сваког недосањаног јутра!
Струја испире грумење
да рибе исплати умивеним златом.
Површински напон чува огледало:
жеђ не гаси вода већ бистрина.
Пустите ме да сакупљам облутке
са дна своје непресахле жеђи.
Ostavite odgovor