U dnu kafane, na stolici barskoj,
u polutami i duvanskom dimu,
sedeo je čovek što kroz pesmu diše,
što talasom tuge izazove plimu.
Nije on pevao — on je dušu lio
o ljubavi, bolu i svojoj tugi teškoj.
Poroke je svoje pesmom opevao,
ranjenim srcima poklonio spokoj.
Na Balkanu ne postoji biće
koje nije potražilo leka
u toj seti Tominoga glasa,
što kroz pesmu izlečenje čeka.
Ostavio zadužbinu pravu
Ciganima što sviraše njemu,
po imenu svakoj ženi dragoj,
kafanama, vinu i boemu.
Niko tugu bolje otpevao nije,
bez gneva i srdžbe i bez teške reči.
Čista kao suza iz oka što kane,
ispletena glasom da nam boli leči.
Čaša je znala više od mnogih,
u njoj su tonule nade i strah,
a pesma — ta večita seta —
pretvarala patnju u večni prah.
I sad kad vetar niz ulice krene,
i nečija tuga potraži taj glas,
zaplače pesma zbog jedne žene,
i vrati njega među nas.
Ostavite odgovor