ZENIT

Sat na tornju otkuca podne.

Sunce je nemilosrdno pržilo.

Senke su nestale sasvim.

Vrelina je titrala na asfaltu.

U meni se nešto otkači.

Kao da puče neka nevidljiva nit

koja je stvari držala na mestu.

Uruših se u sopstvene dubine.

Začu se potmula grmljavina

moje ogoljene praznine.

Teme mi je bilo vrelo.

Pred očima brz niz nepovezanih slika…

Na svakoj ti.

Pomislih da umirem.

Da se u mojoj glavi

ubrzano emituje čitav moj život.

Nije to bio taj film.

Ozari me činjenica da je

toliko tebe u meni očajno praznom.

Nasmeših se posle dugo vremena.

Osetih kako mi nešto dušu dodirnu.

Nešto kao pramen tvoje kose.

Nešto kao miris tvoga vrata.

Nešto kao večnost.