Сасвим је у реду да ме не волиш.
И мени то лако полази за руком.
Слабо разазнајем смисао,
не спајам нити.
Знам само да стиснем шаком
то кормило круто
и миришем време око себе.
Биће како би требало бити.
Нека те не брине
то што ти не иде да ми верујеш.
Мучи те несклад.
Неравнотежа—моја је мрежа,
моја је крљушт.
Речи ми нису камен на тасу
осећања што сам научио крити.
И када ти признајем
то себе шамарам,
унапред опраштам
увреда буљук.
Биће баш како мора бити.
Изневери ме,
на то сам навикао,
зидове одавно за леђа лепим.
Где си ме нашла,
ту ме и врати.
Одустани—то најмање кошта.
И питај ко ће шта још пити.
Срећа је кућа за храбре.
У њој за мене места нема.
Биће за оне
који то могу бити.
Удахнуо сам слободу песника,
решен да свој такт
не мењам твојим.
Теби то делује дрско.
Одело по ком си ме познала
сама си на кревет мој ставила,
а сада се питаш
како то да твоје одважне намере
посматрам тако уско.
Жеље ми нису омча за вратом.
Нешто буде карма,
а нешто—
оно што мора бити.
Крмарим.
Крварим.
Лутам
од источних шума
до западног стења.
Попуштам, можда
највећој лажи—
о томе да ме иза угла ипак чека
неко стрпљив као широка река,
да заволим себе
као тебе некад.
И сад,
као ономад—
за кормилом,
сам.
Лишен греха,
жељан смеха,
и гримизан
као срам.
Ostavite odgovor