Не волим сјећања да се у јануару буде,
ни успомене које у јуче ме враћајају,
док сњежне пахуље у вртлогу падају
и на моје прозоре без питања свраћају.
Не волим сузе које у сутону теку саме
што их рони туга бришући старе ране,
одричем се прошлости која брзо тече,
разлијева се ријеком кроз врбове гране.
Треба ми садашњост, крила слободе
и наде да ме носе плаветним небом,
да врате сјај њежној, намученој души
у овим тихим ноћима окованим ледом.
Волим тихе слутње које тајне крију
о будућој срећи што ће да нас спаја,
кад кротко прољеће почне да се шеће
сатакно од блажене љубави без краја.
Да се румене усне у пољупцу споје
и да никада пуста даљина не збори,
да се не руга нашој боли желећи крај,
хоћу вјечно плам твог погледа да гори,
да ми свијетли на самотном путу
као свјетионик морнару на пучини,
трепери свјетлошћу твој лик у мени,
будућност се нама смијеши у тишини.
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor