Жалосна врба

(Посвећено врби на Ушћи)

Залуд ме године од памћења штите

кад сјећање врело на душу ми пада,

успомене негдје потиснуте, скрите

на минулу младост из дубоког хлада,

на жагор пролазника и дјечије цике,

и веселих  дружења уз звуке гитаре,

неопјеваних љубави, пожутјеле слике

на ушћу двије ријеке испод врбе старе,

на густе коврџе, дуге, тешке гриве

што се спуштала до траве зелене,

опојни мирис љубичице  живе  

са свјежих откоса испод њене сјене.

Она је скривала многе нараштаје

под својим скутом раскошна и сама

навикла да не узима једино да даје,

ко зна док кад би се шепурила дама                                          

да руке неког страшног дрвосјече

ни коријен не оставише, само рану,

тај проклетник одједном посијече

симбол младости у једном дану.

Сад ко Офелија на дну ријеке тужи

с вијенцом од реса та врба прастара,

талас успомена тајанствено кружи

док благ вјетар јеца уз звуке гитара.

Мира Којић Ђорђевић