Још сањам њежно ме буди зора,
црвкут славуја са сивих кровова,
мирис јоргована испод прозора,
зелену траву што ме сјећа изнова
на стару кућу шиндром покривену
по којој добују топле љетне кише,
у сну слушам музику тајанствену
мирим се са собом,чему сузе више?
Знам да нећу никад скакутaти боса
по врелом камењу до сеоске чесме,
да ми глежње неће миловати роса,
дједова кућа је врисак болне пјесме,
згариште пусто што ме назад зове,
док носим чежњу и тугу у души
и сјетне мисли до завичаја плове,
суши ми се грло без да запјевуши.
Ја сам сањар сав од жеље пусте
за родном кућом оронулом старом,
зрелим малинама кроз чокоте густе,
житним пољима жућкастим јантаром,
гдје се сада купају у магли корови.
знам вратићу се и на цести стаћу,
погледати како се њишу борови,
узалуд срце стежем, ипак заплакаћу
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor