Земљо Душанова све од Дунава
до Јадранског и Егејског мора,
милосница Света Манастирска,
круно златна сјају царског двора,
витешки пламен до града Коринта
гдје се љубе Егеј и Јонски таласи,
мирише планински вијенац Геранија,
задужбино Светих арханђела красних.
Заливена крвљу, земљо Југовића
кнеза Лазе, и Косанчић Ивана,
Милош’ Обилића,Топлице Милана,
кад се на те спусти сила непозвана.
Дуго си чекала зору да ти сване
али с прољећа кад красуљак цвјета
устанци и буне уз Тополске руке
огњем отјераше душманина клета.
Згажено цвијеће дигоше до сунца,
завијори слава српских мученика,
костију расутих невиђеног пакла
земљо Православна огњу побједника.
Подли злотвори ти не дадоше мира,
пошаст удари на твоја огњишта,
да све сажеже, крвљу све потопи,
да твоју дјецу шаљу на стратишта.
И опет ко феникс из гробова ниче
преживјела нада, твоје Васкрснуће,
изашла си рањена, болна али већа,
бљесак топлог сунца у рано свануће.
Тек с вечери кад се облак спусти
громови сијевнуше на наивна плећа,
на твоју дјецу страшне муње шаљу,
мјилост ти бјеше клетва и несрећа.
Почеше отимати парче по парче
превјери, превратници и злице,
све док не постаде велики комад
у коме не царује ни цвркут птице.
Ту су градови душа под земљом,
на земљи споменици поломљени,
рођена земљо, ни мира, ни спокоја,
мртви још једном умиру усмљени.
Када ћемо, невесела, полетјети опет,
изнад твојих отетих брда и долина,
да царским ореолом части крунишемо
мјесто гдје не столује бол и горчина.
Једнога ћеш дана збацити ланце,
господства старог вратити сјај,
пред иконостасом се Богу молити
да нас златним жезлом вратиш у рај.
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor