Био је Ивањдан седамдесет и четврте,
сливале су се низ нас ситне капи кише,
срели смо се случајно док смо стајали
испод крова зграде на којој и сад пише
вјечно ће сјати љубав сунчев путоказ,
а ми смо јe осјетили истог оног трена
кад смо се погледали, док су звонила
дуго с Мегдана злаћана звона црквена.
Сплели смо прсте као ивањски вијенац
да би пронашли за нас скривени кутак
гдје смо ћутали уз чаше куваног вина,
мирисног као чокот лозе чист и љубак,
као наше усне што испијаше кап по кап
топлу течност која лагано клизи у сласт,
пили смо задовољни пили смо лагано
да обуздамо у грудима грозничаву страст.
А нисмо смјели дотаћи ни сунчеве пјеге,
жарке љепоте пламен што грије и пече
наше образе послије поподневне кише,
јаче него румено вино што низ грло тече.
Плашили смо се љубави дивље и горуће
уз пој славуја, наших птица из близине,
ти си уз мене, ја уз тебе, ненадно присни
не слутећи да ће брзо љетни сан да мине.
Да ћу изгубљене године носити у души,
и успомене једног срећног Ивањдана,
питати се да ли то све стварност бјеше
што остави трагове неког слатко знана.
Да ли то опсјена бјеше, тај трептај срца
у чаши вина из које писмо сву милину,
не, није, то је чежња као вјечност дуга,
то је тихи шапат љета што збори истину
Мира Којић Ђорђевић
Ostavite odgovor