Лажу те земљо моја

Сви те лажу земљо моја
и снагу ти вјетри ломе,
неуморни проклетници
да те сруше родни доме.

Све се у зло претворило
земљо моја племенита,
мало добра тобом ходи,
само гордост силовита.

Грми, сијева из облака,
громови ти поља пале,
изгорело златно класје
оплакују птице мале.

Пљачкаши се запатише
док светима очи склапа
што те крвљу напојише
и тропрст се с тобом стапа.

Остала су мртва поља,
ратнике си сахранила,
ал’ ти понос ови кваре
нови што си изњедрила.

Ране су ти у заборав пале,
свуд царују јад и незнање,
појави се зло и кукавичлук,
надолази пакост, отимање.

Лажу те драга отаџбино моја
рођена дјеца без срама и стида,
туђину би  опростила лакше,
али своме што ти душу кида

само Господ може да опрости
пред иконом миле Дјеве наше,
када падну да му опрост траже
за гријехове што земљу издаше.