Сломљено срце

Нестајем у том јутру плача,

а шта бих ја још знала боље,

искре горке сузе у дну ока,

некад ме искрено неко воље.

Мисли ме воде кроз беспућа

и вјетар разноси бисерне сузе,

остаде изгубљено у даљини

сломљено срце, ко ли га узе?

Није ми жао што све прође

и што се никад вратити неће,

одлазим сама, он ми срце узе

нека је жубор његове среће,

као модре ријеке у освите

кад се буде давне успомене,

мелодије дивне из младости

што ће да га прате као сјене.

 Мира Којић Ђорђевић