Тражимо покајање

Нема више зрикаваца у спрженој трави
стврдла је земље што нас отхрани чиста,
занијемиле птице, мали врапци заспали,
спарних љета ужарено сунце не блиста,

Већ пече силно без топлих љетних киша,
док с јесени олује пустош остављају свуда,
а зимски сметови завејаше градове и села,
мегаградови оковани ледом, мраз гле чуда.

Немоћни у њима у грчу умиру од студени

ненавикли да одједном зима покаже зубе
глобално отопљавање је лет ка безумљу,

обмањујуће ријечи у тами незнања се  губе,

посвећени зналци предуго нас завараваше
лудим тврдњама против Божије промисли,
свакодневни бесмисао који збуњује душе,
док зли сатанисти остварише своје замисли

огрезли у пакленој перверзији и неморалу
послаше на небо обесчашћене анђеле мале.
Вампирима бјеше слатка њихова чиста крв,
блажене душе за клете злотворе нису знале,

нису имале времена, ни снаге да одрасту
од проклетника бијесних са острва страве,
ужасних моћника отуђених од себе самих
и од праведника што спокој и радост славе.

Изгледа тешко их је наћи зарасле у коров
отрова и бола, и поганог разврата и блуда,
ни пупољка цвјетног да провири кроз трње,
посвуда је пакост, ни одакле да дође осуда.

Ти зли демони на нас слаше бомбардере,
преврнуше Свету земљу, замутише воде,
отеше малену Милицу и хиљаде живота
како да грешницима опростимо Господе?

Мира Којић Ђорђевић