Тугованка

                             Мом покојном мужу Славиши

 Срела сам те да мирис лаванде

удахнемо свим чулима у парку,

да ти испричам најљепше приче,

да прошапућеш о себи у мраку

који нас скрива док зраци сунца

одлазише иза пучине у бескрај,

моја се душа са твојом спајала

док сам осјећала твога срца дрхтај,

док морски таласи миловаше

наше бјеличасте голе чланке,

а ситне увојке вјетар мрсио

док у коси спајасмо прсте танке.

Срела сам те у сам смирај дана

да с тобом звијезде на небу бројим,

у жубор таласа да се претвориш

како бих те могла звати својим.

Срела сам те да ми будеш срећа

коју сам у самоћи чекала дуго,

a ја твоје изненађење и утјеха,

моја неизмјерна радости и туго,

али те нисам срела да нестанеш

када не будем у твојој близини,

неповратно у сиву бесконачност

на истом мјесту сам и у тишини.

 Мира Којић Ђорђевић