Час историје

Све више ми се враћа

ових немилих година

процвала успомена

далека дивна слика

дјетињства заборављена.

 

Некад сам тако давно

у сјени старог храста

њихала брата мило

када би могло назад,

кад би се поновило,

 

да првог прољећа раног

на крилима попут ласте

слетим у наше гнијездо

и гледам како расте

 

и стаса дјечачић мали

радосно срећно до бола,

овако, из далека изгледа

прерано остављен буквар

дјечије игре и школа.

 

Негдје између сунца и кише

вријеме радости прође

а онда у трену изненада

подмукло мрско дође,

 

удари пламен и огањ

душмани са свих страна,

брацо се дохвати пушке

јуначка рука мала

 

однесе бујица ратна

момачка радовања,

нељубљена дјевојка оста

и књига непрочитана.

 

Јуриш из битке у битку

све јаче му грмила пушка,

рука студентска њежна

постаде хајдучка мушка.

 

Бункер за бункером руши

командир с четом малом,

тек једном у предвечерје сиво

мили се брацо сруши

покошен крвничким рафалом.

 

И даље митраљез брише

и ко зна кад ће да мине,

сестра некролог пише

док сузу смрзнуту крије,

ускоро рођени брацо

бићемо живи и мртви

на часу историје.

 28.01.1993

Мира Којић Ђорђевић