Чежња

Сјаје звијезде свијетле тачке на небу,

док бирам моју најдражу звијезду,

упијам Вишеградско вече

сочно попут поморанџи у сазријевању.

Дотакла бих те длановима

да осјетим твоју потребу за мном,

а да сакријем чежњу за тобом.

Вријеме је створено за љубав,

за тренутак, магичан, незабораван.

Док млад мјесец плови обзорјем

дођи да се спојимо са вјечношћу,

љубав је смарагдно бескрајна,

драгуљ младости и бесмртности.

Пригрлила бих те рукама од седефа

да задржим вријеме да не побјегне,

ноћ је изазова треба јој одговорити.

Дођи да сама не пловим ријеком

која около просипа кристалне капи,

да пјевамо шапатом тихо, једва чујно.

Ја тебе могу чути, али ти не чујеш мене,

далеко си, плашим се заплакаћу.

Мира Којић Ђорђевић