Sofijin prsten

Čudesno putovanje jednog prstena

Šetala sam gradom i odlučila da posetim sajam rukotvorina i antikviteta. Nisam imala nameru ništa da kupim, ali jednostavno uživam u vatrometu ideja starih zanatlija i umetnika. Bilo je puno dekupaža, unikatnih torbi, nakita, ručno pravljenih sapuna, starinskih servisa za ručavanje i raznih drugih stvari i stvarčica. A onda sam zastala ispred jednog štanda i srce je počelo ubrzano da lupa. Nema sumnje, bio je to nikad zaboravljeni, a davno izgubljeni prsten. To je prsten sa pričom koja je počela pre više od 50 godina.Simbol ljubavi mojih roditelja. Pre više od pola veka, moj otac, ludo zaljubljen u moju prelepu majku, odlučio je da je odvede u grad koji nosi njeno ime, u Sofiju. Tamo joj je kupio neobičan prsten, koji sam ja mnogo godina kasnije iskamčila za neku specijalnu priliku. Očigledno da to nije bio običan komad dizajniranog metala, jer se svima dopadao. Marina je bila veoma uporna i mada sam joj naglasila koliko je taj prsten važan za mene i moje roditelje, ona je insistirala da joj ga pozajmim. Nikad mi ga nije vratila.

Tako je započelo čudesno putovanje Sofijinog prstena iz Sofije. Marini je na putu do kuće prsten spao a da nije odmah ni osetila. Otkotrljao se do nekog žbuna i tu ostao neko vreme. Jovana je sela na klupu da dovrši sendvič. Privučena mirisom sendviča, prišla joj je napuštena kuca i počela da se umiljava mašući repom. Jovana je podelila sendvič sa njom, a onda bacila zgužvani papir u nameri da se igra sa kučetom, koje je potrčalo u pravcu bačene hartije. Na Jovanino iznenađenje, kuče se vratilo sa prstenom u zubima. Tako je Jovana rešila da ga usvoji, a prsten je dugo nosila, sve dok na letovanju u Egiptu nije otišla na intro zaron. Prsten joj je skliznuo i ostao u dubinama Crvenog mora da sija i šepuri se svojom lepotom, zajedno sa šarenim ribicama i koralima. Nošen morskom strujom, prsten je išao u susret sledećem vlasniku. Bio je to ronioc iz Nemačke, koji je sa svojom ekipom istraživao potopljen brod, kada mu je pažnju privukao prsten. Ronioci imaju pravilo da iz mora ponesu samo uspomene i fotografije. Fridrih je ovog puta prekršio pravilo i poneo prsten devojci. Bio je ubeđen da je prsten pripadao nekoj dami koja je bila na brodu. Kako lako ljudi stvaraju predubeđenja. Njegovoj devojci se dopalo što je prsten imao dodatnu vrednost i što je Fridrih prekršio pravilo da bi nju obradovao. Oprostila mu je sve nesuglasice koje su imali pred njegov odlazak i veza im je bivala sve bolja i čvršća. Prsten je nastavio da putuje i da na svom putu širi ljubav. Fridrihova devojka ga je zaboravila kada je prala ruke u toaletu španskog restorana. Iste večeri prsten je pronašla flamenko plesačica La Amar kada je u pauzi nastupa otišla da se umije. La Amar je živela takoreći nomadskim životom. Osim flamenko kostima druge stvari nije želela da poseduje. Smatrala je da ljudi ne poseduju stvari, već stvari poseduju njihovo vreme. Vreme koje ljudi posvete brisanju prašine sa stvari su mogli da potroše na nešto dragocenije. Zato je La Amar, mada joj se prsten veoma dopao, odlučila da ga proda Japancu Michiu koji je došao na seminar flamenka, a novac je poklonila lokalnom beskućniku. Michio je prsten želeo da daruje ćerki Hanako. Kada se vratio u Japan, Hanako ga nije dočekala na aerodromu. Imala je novi virus gripa koga je mogao da pobedi samo jak imuni sistem. Hanako je kao i većina ćerki, obožavala svog oca. Ali, zbog uobičajene suzdržanosti Japanaca, nije bila sigurna da li i nju otac voli isto toliko. Pošto joj je poklonio prsten sa putovanja, Hanako je to shvatila kao nedvosmislen izraz ljubavi i od miline koja je obuzela, njeno telo je počelo da proizvodi velike količine T ćelija koje su pobedile virus. Hanako je ponosno nosila prsten naredne dve godine, a onda je na vežbama iz hemije, izvodeći ogled za koji su joj trebale rukavice, morala da ga skine i tako ga zaboravila. Rasejani profesor hemije koji je prsten pronašao, stavio ga je u fioku kako bi se sutradan raspitao ko ga je izgubio. Ali dani su prolazili, a profesor je, zanet i zaljubljen u svoje eksperimente, potpuno zaboravio na njega.Hanako je odavno već završila fakultet, kada je profesor u fioci ponovo ugledao prsten. Pošto nije mogao da ustanovi ko je vlasnik, odlučio je da ga pokloni svojoj supruzi. Ona je bila veoma dirnuta neočekivanom pažnjom i to je pokrenulo lavinu emocija i pozitivnih razmišljanja o njenom mužu. Ponekad je tako malo potrebno da se ljudi osećaju voljeno. Mali znak pažnje učinio je veliku promenu u njihovom odnosu. Videvši koliko je svežine u njihov brak uneo ovim gestom, profesor je odlučio da bude više uključen u zajednički život, što mu nije umanjilo efikasnost u radu. Shvatio je da novi život i putovanja na koja je sve češće odlazio sa suprugom, unose nove ideje i poglede na sve pa i na rešavanje naučnih problema. Na jednom od putovanja, prsten je ostao zaboravljen na noćnom stočiću hotelske sobe. Našla ga je studentkinja iz Beograda, koja je sezonski radila kao spremačica u tom hotelu. Kada se vratila u Beograd dugo je razmišljala da li da zadrži prelepi prsten, ili da ga proda kako bi imala malo više za život. Prodala ga je antikvarnici.

Krug se zatvorio. Prsten je proputovao pola sveta. Čuvam ga kao simbol ljubavi. Ali, ako se desi da ga izgubim, trudiću se da ne žalim puno. To je prsten sa pričom. Ako izgubim prsten, ostaće priča. Priča o ljubavi.