Stoji gurnuta i zaboravljena u ćošku sobe, kao da je svi već dugo ne primećuju. Sklopljena, sa pokidanim kaišem za pogon i blagim naznakama rđe, prekrivena čaršavom preko koga su naslagani perjani jastuci i ćebad: stara Bagat mašina za šivenje. Bilo im je žao da je posle toliko godina služenja bace: možda bi mogla, uz nov kaiš i malo podmazivanja i čišćenja, da se, zlu ne trebalo, opet osposobi za rad, mada je njenu funkciju preuzela nova „Ruža – selektronik“.
Svoj radni vek započela je kada je mlada, tada sedamnaestogodišnja Jelica, upisala kurs za šivenje u gradu. Završila je osnovnu školu, a devojke sa sela u to vreme retko su išle na dalje školovanje. Brata su uspeli da iškoluju za agronomskog tehničara. Pošto je porodično imanje bilo malo, a Jelica je žensko, nije bilo u planu da nasledi bilo šta. Mislili su da bi ipak trebalo da se osposobi za još nešto, jer je jedino znala da kopa i ide u nadnicu. Tako je Jelica prešla da živi kao podstanar kod sestre jedne komšinice iz sela i da uči za krojačicu. Ali nije mnogo odmakla sa kursom: naučila je da uzima mere, da „tera“ mašinu, osnovno iscrtavanje kroja i upoznala stanodavkinog, dvadeset godina starijeg od sebe, neoženjenog, brata. I udala se. Ne baš uz potpuni pristanak roditelja, ali zaljubljena do ušiju. Jedino što je donela u miraz bila je Bagatova šivaća mašina i oskudno znanje o šivenju.
Kućiti kuću od početka nije bilo lako, ali snalazili su se. Jelica je pomalo šila, više za sebe nego za druge. Puno je grešila, šila i parala, nešto je bilo i nakrivo sašiveno, ali to je ipak bio njen rad. Mašina je služila da sašije posteljinu, bebi pelene i pidžamice, suknju za po kući. Istovremeno je od starijih žena učila i da kuva, plete i hekla, jer to od svoje majke, uz težak nadničarski život od ranih dana, nije naučila. S godinama je Jelica napredovala. Došlo je i vreme kada je sebi i šestogodišnjoj ćerkici šila i haljine koje su već ispadale kako treba, pa su se, po želji devojčice, oblačile isto: imale su skoro iste haljine od crvenog žerseja, šarene kućne haljine na preklop i slično. Usudila se Jelica da sašije i prelepu haljinu od svile, ali od haljina i suknji, uglavnom ono što se moglo nositi bez postave, dalje nije išla.
Kada je rodila drugu ćerkicu, ponovilo se šivenje pelena i pidžamica, i ponekad bi sašila poneku haljinu i za druge devojčice. Uglavnom je bila reč o jednostavnim modelima, ali je Jelici značilo: i finansijski i moralno da ona može i ume. Kako su devojčice rasle, i one su se zainteresovale za šivenje. Mlađa je počela da šije čim je nogama mogla da dohvati metalnu papučicu za pokretanje mašine. U početku su uglavnom šile jednostavnu odeću za lutkice od ostataka tkanina i krpica, kojih je bilo mnogo, jer mama nije imala vremena da se bavi i njihovim lutkicama. A pre nego što su sele za mašinu, ta mašina im je bila i auto. Oni nisu imali auto i nisu išli na more zbog očevih problema sa srcem, pa su iz velike želje za porodičnim letovanjem devojčice organizovale svoje putovanje. Mlađa je imala tri godine, a starija jedanaest, kada su prvi put u par tašnica spakovale odeću za svoje lutkice, poređale lutke i „putne torbe“ odozgo na mašinu, bez obzira da li je sklopljena ili rasklopljena, i uvukle se ispod mašine i sele na papučicu: starija napred, a mlađa pozadi. Starija devojčica je strogo pazila da je sestra sve vreme drži oko struka, jer je lako mogla da joj nožnom papučom, na kojoj su sedele, priklješti prstiće. Onda bi okretala točak, sa koga bi privremeno smakle kaiš za pokretanje mašine, kao volan. Kad bi stigle na „more“, razapinjale bi šator u sobi: preko dve razmaknute stolice prebacivale bi staro zeleno ćebe i zavlačile se ispod. Bagat mašina, kao auto, služila je sve dok su devojčice još mogle zajedno da se zavuku ispod nje. Neke dve godine, dok joj nisu kupili radni sto, mašina je, sklopljena, starijoj devojčici služila da na njoj piše domaće zadatke. Ali bila je preuska za sve sveske i knjige; daska u sredini, koja je prekrivala sklopljenu mašinu, malo je klimala i stajala nakrivo, a bilo je nezgodno stalno je sklapati i rasklapati.
Kada su devojčice poodrasle, porasle su i želje za novom odećom i komplikovanijim modelima. Nisu više bile zadovoljne samo prepravkama i prekrajanjem stare odeće i jednostavnim haljinama, već su htele nešto novo. Onda su od komšinice, koja je redovno kupovala Burde i sama šila, isto više za sebe nego za druge, pozajmljivale gotove šnitove i prešle na šivenje pantalona i bluza. Mlađa sestra je kao tinejdžerka počela i sama da smišlja neke modele i sebi šije neke stvari. Ali onda je na mašini pukao kaiš i nije bilo moguće naći mu zamenu. Tada je Jelica odlučila da kupi novu, električnu, a stara Bagat, škriputava i štektava, otišla je u penziju. Dugo je stajala sklopljena, u gradu: njene fioke su i dalje služile za konce, makaze, krojački metar i krede, i nova mašina je stavljana na nju. A onda je i ta funkcija postala suvišna i mašinu je Jelica odnela u selo, kod roditelja, gde je završila kao nosač posteljine i čuvar jedne porodične priče.
Ostavite odgovor