U okviru edicije Reč i misao Književnog esnafa uskoro izlazi iz štampe nova zbirka priča Nataše Milić „ČEMU NERVOZA, LEPA“. Dok čekam tu knjigu intrigantnog naslova, pomislih da ne bi bilo loše da se osvrnem na njen prvenac koji je objavio Poetikum sad već davne 2021.
Nadam se da ćete uživati u prikazu.
Zaustavljeni sat – Nataša Milić
Počeću sa zamerkom: malo je ovo. Bez zezanja, iako zbirka ima petnaest priča, što na prvu loptu deluje sasvim dovoljno za jedan prvenac, nakon završenog čitanja ostala mi je neutoljena žeđ za bar još kojom.
Priče klize, svaka rečenica je dobro osmišljena i efektna, stil pisanja je baš po mom ukusu – pitak i neopterećujući.
Nataša obrađuje teme koje su meni bliske, obogaćujući ih elementima natprirodnog.
Neka od pitanja koja načinje su može li se putovanjem kroz vreme promeniti sudbina, može li se vreme zaustaviti, može li se vreme(nom) lečiti, može li se pronaći smisao u besmislu prolaznosti…
U motive poput prolaznosti, smrti, straha, ljubavi, usamljenosti, nezadovoljstva i slično, utkana su narodna predanja, kao i urbane legende, ali nekako lepršavo, ne poput kamena koji vuče na dno. Zapravo čitava ova zbirka odiše neobičnom vedrinom, možda zbog lakoće prihvatanja, ne znam…
Sve priče su smeštene u savremeno doba i poznato okruženje, tako da nije teško zamisliti slike koje se nižu. Hodnik KST-a budi mi uspavane uspomene, kao i ulice Beograda. Za opise Homoljskog kraja moraću da joj verujem na reč.
Iz priče u priču stiče se utisak da je i smrt lepa, da je ludilo primamljivo, da je sve samo igra svetlosti i tame… što samo svedoči o majstorskoj upotrebi reči i lakoći rečenica sa kojom Nataša piše o svemu.
Radnja većine priča odvija se negde između života i smrti. Iako je granica koja odvaja stvarno i nestvarnojasno jasno definisana, ona se lako prelazi omogućavajući nam da zavitimo u onostrano koje je opisano veoma uverljivo.
Ono što mi se posebno dopalo je što svaka priča ima pouku, i navodi na razmišljanje.
Bukvalno sve su dobre, no kad bih morala da biram rekla bih da su mi se najviše dopale Čarobni sat, Zaustavljen sat, Čuvar, Sada…
I na kraju, da se vratim na početak: svaka, ali svaka, priča iz ove zbirke u sebi nosi klicu romana, te se iskreno nadam da ću uskoro biti u prilici da pročitam i neku dužu formu iz Natašinog pera.
Do tada, od mene zaista iskrena preporuka za Zaustavljeni sat.
PS. Već je vidim kako podiže obrvu i pita: „ČEMU NERVOZA, LEPA“, te nastavlja da niže priče kao staklene perle. No, neka, ko čeka taj dočeka. Sigurna sam da u nekom folderu čuva roman za mene i meni slične ljubitelje duže forme.
A vi, volite li više priče ili romane?
Ostavite odgovor