Nije mi rekla! Kako je moguće da mi ovako nešto važno nije rekla!”, ponavljala je Nevena, dok sam, u njenu sobu, ulazila ja.
,,Ko ti, šta, nije rekao, ženo?”, pitala sam, onako uzgred, bez previše razmišljanja. Podigla je tada svoj pogled ka meni i bez reči mi pružila komad hartije, koji je, između ostalih do tada čvrsto stiskala svojim rukama. Videla sam, po njenom crvenom licu i ispijenim očima da je plakala. Bog sami zna, koliko dugo. Uzela sam papir koji mi je pružila i potresena prizorom koji sam zatekla, gotovo se sručila u fotelju, nasuprot kreveta na kom je sedela i počela da, u sebi, čitam sledeće reči:
,,Draga moja kćeri, ako čitaš ovo pismo, to je znak…
Znak, da mene, među vama, mojim najmilijima, više nema.
Pretpostavljam, iako je od našeg poslednjeg susreta prošlo, za koji dan će evo, druga godina, da si još uvek ispunjena ljutnjom il’ besom, a možda čak i ogorčenošću, zbog svega što sam ti tom prilikom priredila.
Nije ti bilo lako, u ono vreme, to znam, i imala si puno pravo da pomisliš, osetiš i kažeš svašta nešto ružno o meni. Al’ kako ti je ovaj komad papira, u ruke dospeo, takvim će mukama, nadam se, doći kraj.
Ono što bi na samom početku, a pre kraja ovog pisma jedino trebalo da znaš jeste da te volim, i da, sve što sam u životu činila, činila sam da zaštitim i poštedim bola sve vas, meni drage i važne, krucijaljne ljude, a po najviše, tebe, mila moja.
A, ostalo?
O ostalom ću ti reći, nešto više, u narednom pismu.
S ljubavlju,
Zauvek tvoja,
Majka Jelica.
Ps: Pre nego naredno pismo pročitaš, molim te, zaviri u sadržaj male putne torbe, koju ti uz ovo pismo šaljem, jer jedino tako će ti sve biti potpuno i nedvosmisleno jasno, te ćeš moći da razumeš i oprostiš mi, (bar se nadam).”
,,Učinila si ono što je tražila?”, upitala sam je oklevajući, čim sam pogledom prešla preko poslednje rečenice, koju je, njena majka, svojeručno, na komadu hartije napisala. A, Nevena mi je onda, uz blago klimanje glavom u znak odobravanja, u ruke spustila još jedan papir iz one gomile koju je idalje čvrsto stiskala i kao mahnita, iznova i iznova pregledala i prevrtala po rukama.
,,Dijagnoza: Kancer pankreasa – poslednji stadijum.”, pisalo je u jednoj od prvih rečenica, tog dokumenta, a negde u nastavku i – ,,Pacijent primljen u izuzetno teškom stanju, smešten na odeljenje ,,to i to”, priključen na morfium, itd…”
,,Sad, bar sve ima smisla”, ote mi se sa usana, dok sam, nepomično zurila u komad hartije pred sobom. – ,,I tako smo oduvek znale da te se majka nije odrekla, tek onako.”, dodala sam, spuštajući papir na stočić, pokraj fotelje u kojoj sam sedela. – ,,Nije te ostavila”, rekoh, trudeći se da uhvatim njen pogled – ,,Da se na ulici patiš, sa dvoje male dece, jer se nije slagala sa tvojom odlukom da se razvedeš i jer je, tobožnja volja tvoga očuha bila da ne želi tuđu decu i unučiće u svojoj kući – kako je govorila. Makar to smo, negde u dubini duše i ti i ja, draga moja, znale, jer ni tvoja majka, a ni on, tvoj očuh, nisu bili takvi ljudi…
Pa, pobogu odrasle smo pored njih…”, počela sam posle kraće pauze, koja mi je bila potrebna da dođem do daha, ali me je Nevena, jednim pokretom ruke i rečenicom zaustavila.
,,I, sama mi je sve to napisala.”, rekla mi je. – ,,U onom drugom pismu, koje je pominjala.”, pružajući mi potom još jedan komad hartije. Pogledala sam ga i pročitala pažljivo, pre nego sam ustala, odložila ga na onaj stočić od maločas i pohrlila joj u zagrljaj. Učinila sam to, iz više razloga. Prvi je taj, što sam, kao i uvek do sada, osetila iskonsku potrebu da se nađem svojoj najboljoj prijateljici u nevolji, da joj budem oslonac i uteha, kao što je to, ona meni bila, i jeste, uvek, kada život udari, a drugi? Drugi je taj što je u prenesenom značenju, jedina razlika između onoga što sam ja, samo koji časak pre čitanja drugog pisma njene majke, izgovorila, i njegovog sadržaja, ta, što je na kraju ona, svojom rukom napisala:
Ps: ,,Ponekad, nije sve onako, kako nam se na prvi pogled učini da jeste.” – Upamti ovo, mila moja i oprosti mi…
Oprosti, što je od svih baš ovo, poslednja lekcija, koju ti, kao majka, dajem.”
I…
Možda je suvišno što ovo kažem, al’ neka, ja ću ipak reći.
Ni Nevena, ni ja, nakon ovog događaja, nismo više bile iste osobe i nikada, ali nikada više nismo donosile bilo kakve zaključke ishitreno, bez razmišljanja i analiziranja, jer, kao što reče Nevenina majka, nije i ne mora da bude, uvek, sve, onako, kako nam se, na prvu loptu učini, zar ne?
I, da. Sa Dejanom, Neveninim očuhom, nakon onog dana stvari su krenule da se menjaju na bolje. Na kraju, krajeva, on je i bio taj, koji je torbu, Neveni doneo odmah, nakon Jeličine smrti.
,,Život je čudna vrteška.”, govorila bi Nevena, s vremena na vreme – ,,Evo, ja naprimer, Izgubila sam majku, a dobila oca, koga nikad ranije, zaista nisam imala, u relativno zrelom dobu života…” – I, tako bi ova priča, iznova i iznova bivala prepričavana, kao svojevrsna vrsta podsetnika i poslednje uspomene na Jelicu, pre svega divnu osobu, pa onda požrtvovanu majku, prijateljicu i ženu.
Ostavite odgovor