Padala je neka otrovna kiša.
Danima već.
Natapala je predeo.
Posle ove kiše ništa više
neće biti isto.
Neće biti ni drveća ni trave.
Samo beton.
Beskrajna pustoš, progutaće sve.
Ova planeta odavno krvari.
Nigde radosti.
Pojeli smo sopstvenu budućnost.
Krvava kiša sve potopi.
Pevam, ne bih li te domamio.
Pevam jer jedino to umem.
Pevam, ne zato što mi duša peva…
Pevam jer se bojim.
Čuješ li me?
Moje reči prazno odjekuju.
Jedino ti ih možeš čuti.
Ako otvoriš srce.
Jedino tada će trava opet rasti.
Samo tada će radost
opet postojati.
Ako me čuješ i ako dozvoliš
sebi da budeš srećna.
Ostavite odgovor