Nosilac

I Krivica

Nisam je video.

Ali sam znao

da je prva.

Ne zato što je najjača.

Već zato što je najbliža.

— Znaš me, rekla je.

Glas…

nije bio stran.

Bio je tačno tamo

gde inače nastaje moja misao.

Kao da nisam slušao nju —

već sebe

koji nikada nisam smeo da izgovorim.

„Krivica…“

Ime mi je prošlo kroz svest

kao nešto već poznato.

— Ne moraš da me zoveš tako, rekla je.

— Ti me zoveš svaki put kada se setiš.

Slike su počele da dolaze.

Ne spolja.

Iznutra.

Sitnice.

Zaboravljena lica.

Reči koje sam mogao da izgovorim, a nisam.

Trenuci kada sam okrenuo glavu

da ne vidim.

Sve ono što sam zakopao

jer je bilo lakše ići dalje

nego se vraćati.

Sada…

ništa nije ostalo zakopano.

— Ja ne donosim ništa novo, rekla je.

— Ja samo čuvam ono što si ostavio.

Osetio sam kako mi se grudi stežu.

Ne od bola.

Od prepoznavanja.

„Ti si već bila u meni.“

— Jesam.

Bez stida.

Bez skrivanja.

— Ali sada… imaću više prostora.

Reč prostor zazvučala je drugačije.

Teže.

Kao da više nije metafora.

Kao da zaista zauzima mesto.

Zastao sam.

Pokušao da udahnem ravnomerno.

Ali vazduh je prolazio

kroz nešto što nije bilo tu ranije.

— Ne opiri se, rekla je tiše.

— Ti si me pozvao.

„Nisam.“

Odgovor je bio brz.

Instinktivan.

— Jesi.

I tada…

jedna slika.

Jasnija od svih.

Trenutak kada sam mogao da pomognem.

I nisam.

Ne iz zla.

Iz umora.

Iz straha.

Iz „nije moj problem“.

I taj trenutak…

nije prošao.

Ostao je.

Živ.

U meni.

— Vidiš?

Nisam mogao da pobegnem od toga.

Jer nije dolazilo spolja.

Dolazilo je iz mesta

koje sam upravo otvorio.

Spustio sam ruke niz telo.

Nisam se branio.

Nisam se pravdao.

Samo sam gledao.

I prvi put…

nisam pokušao da oprostim sebi.

— Dobro, rekla je.

Kao da je to bilo sve što je čekala.

— Ovde ću ostati.

Nije tražila dozvolu.

Nije morala.

Jer sam je već dao.

Tišina se vratila.

Ali ne kao pre.

Sada je imala oblik.

Imala je težinu.

Imala je glas

koji zna sve o meni.

I neće zaboraviti.

Nikada.