“Bumbar, bumbar”, vikala su deca za mnom u vrtiću i u ritmu tapšala rukama. To se nastavilo u školi i kasnije u životu, u malo drugačijem obliku. Devojke su me izbegavale. “Vidi debelog”, smejuljile su se. Ali, šta ću. Volim da jedem. Zato mi nije bilo čudno kad mi se u sunčano jutro požalio jedan bumbar. Potpuno sam ga razumeo. Z-z-z-z–z-z-z-z… Lelujavi zvuk se čuo čas slabije, čas jače, kako su se krugovi povećavali ili smanjivali, a onda se pojavio. Ni ružan ni lep. Za razliku od svojih rođaka elegantne pčele i vižljaste ose, pomalo dežmekast i neugledan u žuto-crnom trikou, sleteo je na cvet ne mnogo lepog čkalja. Pomalo nervozno se nakašljao i popravio frizuru, ogledajući se u kapima jutarnje rose sakupljenim u pazuhu lista.
“Pa, naravno”, progovorio je ne gledajući me. Možda se nije ni obratio meni, “ne mogu da se merim sa lepotom bubamare ili bilo kog leptira, ali pitam se, zašto je ona ruža, juče, koja me je mamila prekrasnim mirisom i bojom toliko nakostrešila svoje bodlje kad sam hteo da sletim na latice? Hmm, ipak mi se to učinilo. Bodlje joj služe da bi se odbranila od ljudi, a ne od nas, bumbara”, zaključio je i malo se oraspoložio.
“ Jeste. Moram da priznam, jednom me je cvet maslačka zamolio da ne sletim na njega. Ali ne zbog izgleda. Rekao je da se plaši da mu se ne slomi cvetna drška, prevelik sam i pretežak, idi drugde, zavapio je…”
Sletao je on, bumbar, u Turskoj na zumbul, u Japanu na trešnjin cvet, u prašumama Brazila na orhideje, saznao sam u nastavku njegovog monologa, ispovesti. Visibabe su posebna priča, ja dole, a ona gore. Ali šta smeta. Uživanje nije manje. He, he. Ipak, najlakše mu je bilo sa cvetom suncokreta. Ovaj se nikad nije bunio, niti pravio kiselo lice. Praktičan je on, suncokret. Ne bira partnera. Žuri da što pre stigne do fabrike ulja i završi u nekoj salati, ili pravo iz rerne onako vruć, u papirnom fišeku, stigne na utakmicu…
Malo se primirio i oraspoložio, primetio sam, i već zaboravio na ružu, pretpostavljam, a onda ga opet ophrvaše turobne misli. Eto, čak ni Kasijus Klej ga nije pomenuo u onoj čuvenoj rečenici: „Oblećem oko tebe kao leptir, a ujedam te kao osa.“ Pa se setio kad je, privučen bojom i lepotom latica, sleteo na smrdljivak, ili ono, na groblju, kad je zabio nos u plastičnu lalu. Nije ovo prvi put da je depresivan, ali danas ga je baš pritislo. Čitao je negde, ili gledao na televiziji, u Južnoj Amerci, postoje cvetovi mesojedi. Izgledaju lepše i mirišu zanosnije , od najlepše ruže, namame te, a onda, ham. I nema te. Lepa smrt. Odlučio je. Dosta mu je ovakvog života. Odleteće u Južnu Ameriku i naći će cvet koji će mu prekratiti muke.
Već je, ne osvrćući se, zamahnuo krilima, kad neko doviknu:
„Hej! Sačekaj, stani!“
Osvrnuo se. I ja sam pogledao u istom pravcu. Prema nama je trčao čičica duge brade sa okruglim naočarima na nosu i mahao nekakvom sveskom.
„Nije kraj sveta. Evo rešenja. Imam ključ za tebe. Drži!”
“ Kakav ključ, šta će mi ključ”, promrmlja bumbar, ali ipak zastade. Iz sveske, pred samim njegovim nosom, zaista ispade ključ. Violinski.
“Da vam se predstavim, gospodine bumbaru” zadihano reče starac. “ Moje ime je Nikolaj. Nikolaj Rimski-Korsakov.”
Od tada je bumbar živeo novim životom. Napustile su ga crne misli. Nošen zvucima violina, neumorno je leteo koncertnim dvoranama širom sveta i uživao u pogledu bezobrazno vireći u dekoltee dama u publici.
Eh, da sam na njegovom mestu!
Ostavite odgovor