– Dodaj mi, molim te, onu praznu pepeljaru, a ovu punu skloni negde. Ako ikada rešim da ostavim cigarete, držaću punu pepeljaru pred sobom par dana, i to će biti dovoljno da više nikada ne zapalim. Ne postoji ništa odvratnije od pune pepeljare i ravnodušnog pogleda u nju.
To je, u suštini, civilizacijski test. Onaj kome to ne smeta, nije daleko odmakao u procesu evolucije…
– Molim te! Pusti pepeljaru…Prošlo je, evo, nedelju dana…Nedelju dana! A ti pričaš o pepeljari i cigaretama…
– A o čemu bi ti, da pričamo?
– Znaš ti dobro o čemu…O onome što se desilo. Meni i dalje nije jasno. Ljudi su…Ljudi su prosto…Ne, ne ja ne mogu…Što više razmišljam, sve mi je teže da shvatim. Poludeću od…
– Šta ti tačno nije jasno…
– Ne igraj se sa mnom! Toliko sam besan, i ti to dobro znaš. A znaš i na šta mislim…
– Ne možeš da prihvatiš realnost. To te muči. Nema se tu šta mnogo razmišljati…Balon se naduvao, ljudi su potrčali za njime, i toliko su ga čvrsto zgrabili, ili tačnije pokušali zgrabiti, da im je on stalno ispadao iz ruke. Sve dok nije poleteo malo više i probušio se na prvoj grani na koju je naleteo. I ljudi sad čekaju novi balon, da im neko naduva. Željni su igre…Željni su svega, pa i igre…
– Pusti me sad tvojih metafora i opisivanja. Budi konkretan.
Krenimo redom…
Novine su izašle tog jutra. Otišli smo u kafanu. Krenule su vesti…
– Tako je. Nastavi…
– Ljudi su izašli na ulice. Osetila se, gotovo karnevalska atmosfera. U gradu, koji je bio siv. U kome nije bilo trunke energije. Samo sivilo. Sivo nebo, sive prljave zgraade, i sivi ljudi…Dakle, jasno je, neupitljivo je, da su oni osetili nešto…
– Nastavi…
– Potom je, gotovo, krenuo haos. Uskoro su došli po nas, kao što si i rekao da će se desiti.
Odveli su nas nazad.
Ispitivali nas, napadali, pretili.
Kao što si rekao da će biti.
Sve je bilo tako.
Očekivano.
Po planu.
Držali su nas tamo, dugo. Dok se nisu uverili da nemaju ništa protiv nas.
– Dabome…
– Građani su se kasnije tokom dana i noći sukobili sa policijom, jer nisu hteli da se raziđu…Mediji iz sveta su izveštavali o nama, odnosno našem listu i svim događajima…
– Ništa ne bih dodao. Sve je tako bilo. Ne znam samo, šta ti onda nije jasno?
– Nije mi jasno, kako smo onda došli do toga, da evo sada, u sred noći sedimo u ovoj mojoj jebenoj garaži a da već danima napolju nema nikoga! Ništa! Kao da se ništa nije desilo…Ja to ne mogu da razumem!
– Ah! Tvoja očekivanja su odraz tvog duha. Plemenito sa tvoje strane. Imaš srce, užareno, poput Sunca. Plemenito je to sve, ali i dečački naivno.
– Nemoj sad da mi pričaš kako sam ja nešto poseban, izvan i iznad svega. Poštedi me. Ja sam samo prosečan čovek. Prosečnog intelekta, prosečnih htenja i nadanja. Niti sanjam velike snove, niti sam zaluđen nekim visinama i nedostižnim ciljevima. Smatram da sam, samo….normalan.
– Prijatelju, biti normalan u bolesnom društvu je dovoljan uslov da sam obučeš onu ludačku košulju i uputiš se u prvu ustanovu tog tipa.
Prosek o kom ti govoriš, je standard prošlog veka. U ovom veku, standard je drastično opao. Toliko je nizak da, danas, gotovo svako može da ga ispuni. I da se time oseća ispunjeno.
Biti ispunjen prazninom, danas, je definicija modernog čoveka.
Snovi koje ti sanjaš, više ne postoje. Svi su postali java. Svi su posebni, iznad ovog novog proseka. Za njih su tvoji snovi svakodnevnica. Banalnost.
– Pa zašto smo onda….
– Pusti me da završim.
Nisu ljudi to izabrali, jer eto, probudili su se jednoga dana i rešili da to bude tako. To im je tiho, u početku neprimetno, nametnuto. I dok su se okrenuli, dok su na sekund skrenuli pogled u stranu, ono što je potom izašlo pred njihove oči je bilo nešto sasvim novo, drugačije. Nisu ni stigli da shvate šta se dogodilo već su upali u tu mašinu. Ili tu simulaciju, kako hoćeš. Simulaciju stvarnosti, života. Ne može to preko noći.
– Ali, video si, kao što sam video i ja, da ono što su čitali tog jutra, tog dana – da im nešto znači. Osetili su to što im je oteto.
– Naravno da im je značilo. To nemoj dovoditi u pitanje. Al to je samo bio jedan nadražaj, ništa više.
– Povratiću…Ne, ja to ne mogu da prihvatim.
– Slušaj…da se sve ovo dogodilo recimo osamdesetih godina, i ove noći bi imao na desetine hiljada ljudi napolju. Kakve desetine, stotine hiljada. Bilo bi verovatno i povređenih na obe strane. I to bi se prelilo na okolne zemlje, nesumnjivo. To bi bila jedna lavina… Danas, to je samo jedna grudva, u vremenu kada je zabranjeno da bilo ko pomisli da tu grudvu i napravi. Razumeš?
Prvobitni nadražaj koji je nastao tog jutra, je do večeri već opao za upola. A druga polovina je isparila sutradan. Još jedan dan se pričalo o tome, čekalo se na nov nadražaj i kad su videli da ga nema, samo su nastavili dalje. Nastavili su tamo gde su onog jutra krenuli.
– Idioti! Toliko sam besan…I ti to sve znaš, a ćutiš sve ove dane? Ovo je bila tvoja ideja, ne znam zašto si stao sada, sigurno si razmišljao o ovakvom scenariju?
– Smešan si kad si besan….Naravno da sam razmišljao…
– I?
– … Jer ovo je jedini scenario. Nije ih bilo više. Samo ovaj jedan….
– Znao si, a nisi mi rekao? Tebe sve ovo, vidim, zabavlja….
– Daj, molim te! Ja sam srce ostavio ispred vrata one noći kad sam došao na posao…Razumom sam se vodio od početka. Zato nemam razočarenja, koja tebe trenutno razdiru…
– Neverovatno…I šta sad? Sedimo evo usred noći, ovde u garaži….
– Znao si da ćemo izgubiti posao. Razlog zašto sedimo ovde, je što smo navikli da noću budemo budni, i jer nemamo gde da odemo. Mislim, i gde bi otišli i da želimo. Kod tebe je prisutna i određena doza paranoje. Ubeđen si da nas neko traži, ili nadgleda, što je besmisleno….
– Mi moramo ono ponoviti….
– Hajde malo smanji doživljaj, uzmi malo vina. Čaša vina će ti prijati….Sad već pričaš guposti….
– Moramo smisliti način da se obratimo ljudima i da im objasnimo sve ovo što si sada rekao. Ti ćeš govoriti. Ti si rođeni govornik. Znaš da pričaš.
– Želiš da objasniš ljudima šta se dešava?
– Nije smešno. To je ispravno, i to smo dužni….
– Platonova pećina….
– Molim?!
– Mit o pećini….
– Da, znam šta je…
– Ti ako to uradiš, ljudi ćete ubiti. Ili mene tačnije, jer želiš da ja to saopštim.
– Ali…
– Preterano je reći da bi me ubili. Ali igrnorisali, svakako. Prvo proglasili ludakom, i za kraj, ignorisali. A na ovu našu ideju, bi postali potpuno ravnodušni.
– Daj mi to vino. Ja ne mogu više ovo da slušam…
Najgore od svega, je to, što ti govoriš Istinu. To me trenutno najviše boli.
Dakle, gotovo je. To je to. Treba to mirno reći i prihvatiti i vratiti se svemu.
U pravu si i za ovo što kažeš oko noći. Mi smo navikli na noć. Potražiću posao u nekoj pekari… Šta drugo…
Tebi je sve ovo, vidim, i dalje smešno.
– Posao možeš naći. Ta pekara je logičan izbor. Ali, ništa nije gotovo….
– Prestani. Dosta je… Pusti…
– Je l’ pišeš ti sve ovo?
– Ne zajebavaj me…Kome? Čemu?
Šta je to?
– Otvori, pogledaj….
– Šta je to, kakva je to slika…
– Nas dvojica, nismo konzumenti mnogih stvari, Interneta između ostalih.
– Ko je ovo na fotografiji? Ko je ova devojka?
– Kako nismo konzumenti, ili korisnici Interneta, na kom se, danas, odvija jedna stvarnost ili nova simulacija stvarnosti, nemamo uvid u to. Ali neko od nama dragih ljudi ima, pa sam dobio tu fotografiju na poklon….
Nije bitno ko je ta mlada žena. Njen identitet je nebitan…
– Pa što mi je pokazuješ onda?
– Nije bitno ko je ona, bitno je ono što joj visi okačeno preko grudi. U predelu srca tačnije…
– …. Ma….je l’ moguće?! Lotosov cvet!! Ovo je onaj isti cvet što smo stavili na….
– Taj cvet i taj njen pogled i osmeh, oni ne predstavljaju kraj o kome govoriš. Oni su samo početak. Novi početak!
Dakle, da li ćeš zapisati ono što smo rekli?
– Ali…
– Pišeš li?
– . . . Pišem, pišem, kako ne.
– Divno. Dakle gde smo ono stali? Da….Puna pepeljara za stolom, je pre svega civilizacijski test….
Nastaviće se….
Ostavite odgovor