Sreli su se u parku, gde se često parovi sreću. Ali, oni su bili drugačiji od mnogih. Nije to bila naklonost, privlačnost, nije ni trenutna slabost. Tek susret kao sudar haotične slučajnosti, a možda namerno nametnut od onog što zovemo „sila prirode“. Oni su tek tako naleteli jedno na drugo. I odmah su se prepoznali. „Izvinite…“
„Izvinite Vi…“
„Ja sam kriva.“
„Niste, Vi ste prava… mislim, pravi…“
„To mi je u opisu posla.“
„Vi ste balerina?“
„Kako znate?“
„To mi je prvo palo na pamet. Igrate u pozorištu?“
„Kako znate?“
„To mi je drugo palo na pamet.“
„Baš večeras… imam predstavu.“ „Labudovo jezero?“
„Kako znate?“
„Video sam plakat na stubu s repertoarom pozorišta.“
„Volite balet?“
„Možda i volim. Nikada nisam gledao. U stvari, jesam, jednom, kao mali. Majka me vodila. Isto je bilo ‘Labudovo jezero’. Zato sam zapamtio plakat.“
„Želite li ponovo da gledate?“
„Voleo bih.“
„Onda, dođite u sedam i petnaest večeras u foaje pozorišta. Dotrčaću da Vam dam ulaznicu, pa ću potom požuriti na presvlačenje za pozornicu.“
„Ali, ja bih kupio kartu… nema smisla…“ „Ne brinite, imamo uvek po nekoliko za svoje prijatelje.“
„Najlepše Vam hvala, počastvovan sam. Ali, Vi ste me sada sreli prvi put, možda imate nekog drugog svog?“
„Mislite, naletela na Vas, k’o zunzara? Ma, ne komplikujte. Ako želite, samo dođite.“ „Niste zunzara. Vi ste… leptirić.“
„Dođite večeras!“
Pođoše svako na svoju stranu, kako su pre susreta i krenuli. Ona je odzujala svoja dva kruga pride, koja je sebi zacrtala, brzog hoda. A on, on je došao do kraja staze i okrenuo nazad. Jer, setio se da nije tako jednostavno samo otići i pojaviti se u velikom, svetlom predvorju pozorišta. Pa, on nema nikakvo odelo! Da li mu se isplati više da ga posudi od druga ili da ga kupi? Ako bi potražio druga, morao bi na mnogo pitanja da odgovori. Otkud to, odjednom, da on traži odelo, on koji nikada, ni na ponekim porodičnim svadbama, odelo nije nosio. Drugovi mogu nekada biti teret, jer sve o tebi znaju, pa misle da im je Bogom dano da te na prošlost, koju želiš da zaboraviš, uvek podsete. Izvuku vreli ugarak iz jedva sagorelih sećanja i mašicama mašu ispred tvojih očiju.
A da kupi… onda neće imati ni cvonjka do kraja meseca. Još ako plata bude kasnila… A tek pantalone. Morao bi opeglati one koje je samo jednom obukao… na sahrani majke.
A ona, ona bi baš želela da ode na balet. Biće kao da je i ona tu. I to baš na taj balet. „Labuđa bara“, govorio je otac. Nije znao da se snađe u svetu koji predstavlja ono nešto uzvišeno, što nije ono „od čega se živi“, kako je znao da kaže, pa se u tom nerazumevanju radije podsmevao. Naročito majci, jer je jedino njoj i mogao, kao najbližoj osobi, koja čuje, a jezika nema. A ona, samo nije htela svađu. Sve bi učinila da mu udovolji. Ako bi ičemu našao manu i razlog za negodovanje, puštala je da se izviče, bez opravdanja, bez glasa. Jer, razumela ga je. Sasvim ga je razumevala. On je za sebe mislio da je niko i ništa, „šmoklja“, da nije „klasa“. Zato je morao to da nadoknadi autoritetom muža i oca, „glave“ porodice. Uostalom, bio je vredan radnik. Autolimar. Nije mala stvar. Nije to za svakoga. Cenjen posao i veoma unosan. Dok se ne dovede društvo da zaliju po koju.
„Limarska je tuga pregolema,
Kad se vari, mora da se šljema.“
Kako jedan, tada šegrt autolimara i nežna devojka gimnazijalka se upoznaše? Eto, ništa lakše – na igranci. Zato igranke i postoje. A u salama za igru i široka dvokrilna vrata, na koja može svako, iole normalno mlado čeljade da uđe. Tako je ušao i on. Privukla ga je ta rock’n’roll muzika, bi-bap i twist. I brzo je učio korake. Ubrzo je postao poznat po parketima sala za igru. Želeo je titulu kralja parketa, ali ga je uvek pobeđivao jedan drugi vrsni poznavalac plesa, koji se držao koraka po pravilu. A on je više išao na šarm i promenu ritma, kako je raspoložen. I uspevalo mu je. Vicešampion u plesu po igrankama u čitavom gradu nije tek tako nešto. Mnoge su ga devojke birale za ples. Mnoge je i on birao. Ipak, njemu su se, nekim razlogom, sviđale baš one koje ne biraju, možda i birane. One koje stoje po strani i posmatraju. Tako je i ona, velikim očima na sitnom licu, gledala zbivanja na podijumu. Da se pitala, ne bi ni dolazila. Nego, zbog drugarica, da im „drži strah“. A sama je bila prestravljena od upoznavanja s momcima i od toga hoće li je neki od njih birati za ples. A ona neće znati kako da se ponaša i šta treba da priča i treba li uopšte. Kada se svetla priguše i krene lagana, „sentiš“ muzika, povlačila se u neki ćošak i molila se da joj niko ne priđe.
Jedne večeri joj je molitva bila uzaludna. Velike oči su joj tonule nekom tihom, ali osetnom prisutnošću u poluosvetljenoj sali. I desilo se i to. Prišao joj je on, zvezda večeri. Ništa gore nije moglo da joj se desi — da bude u centru pažnje na podijumu s njim. On ju je odveo do podijuma. Lagano i vrlo uzdržano ju je obujmio oko struka obema rukama. To joj je pomoglo da mu se prepusti. I ništa je nije pitao. A i ona je na njegovim ramenima držala ruke kao da su u vazduhu, tek da ne skliznu. Nakon završenih taktova pesme, odveo ju je do ćoška iz kojeg ju je izvukao. Drugarice su je gledale i tražile sreću na njenom licu. Bila je previše zbunjena da bi bila srećna.
Nakon završetka igranke, na izlazu joj je prišao i ponudio da je otprati do kuće. Jedna od drugarica joj je namignula, u znak odobravanja. To je značilo da je momak u redu, provereno. Dugo je on dolazio do njene tesne kuće na Dorćolu. Samo da ne vidi. I ona je već počela da ga željno iščekuje. Dopadao joj se taj njegov mangupski pristup, a opet, neodoljiv. A on je voleo taj njen stidljivi pogled, koji je u sebi imao nešto što je hteo da otkrije. I nije mu smetala ta njena čudna priroda, to što se razlikovala od drugih devojaka, naprotiv.
Roditelji su joj bili stariji, kasno su je dobili, takoreći neočekivano. Nisu se protivili njenoj udaji, jer su želeli da je zbrinu dok su još na ovom svetu. I eto, zbrinuli su je. Imala je miran život, donekle, dok se on nije propio. Tada je počelo da mu smeta sve ono što je pre voleo kod nje. A kada bi se obrecnuo na nju, osećao je kako se sam sebi više ne sviđa. Kako je izneverio i nju i sebe, kako nije bio sposoban da joj pruži ono što zaslužuje. Bila mu je kriva zato što je nemi, dobri, plemeniti, razumni svedok njegovog osornog posrnuća. Mislio je tako na svoju majku, pa i oca, kojeg je voleo, iako mu se činilo da nije sin kakvog je želeo. Često mu je govorio kako je „isti kao i njegova majka“. Optužba ili blagodat? Nije to uspeo da dozna.
Otišao je u Nemačku da bolje zaradi. Tamo je morao da prestane s pićem. Nemac ne trpi „arbajtovanje“ i „trinken“.
Stigle su čak dve dopisnice od njega. Majka ih je čuvala kao najveće blago. Radovala se povratku onog nekadašnjeg mangupa, pre nego što se propio. Sećala se kako je takav bio neodoljivo mio. Radovanje joj je bilo tiho i uzdržano, kao što je i njena priroda.
Tog jutra kada im je stigao telegram o njegovoj pogibiji sa skele, ona je samo progutala veliku gvozdenu kuglu koja joj je pala na srce i teško ga ulubila. Od tada danima, takoreći, nije progovarala, samo kada je sina pozivala da sedne za sto da ruča.
Te jeseni je upisao učiteljsku školu. Oduvek se osećao lepo među decom. Voleo je da komšijsku decu podučava pisanju i čitanju. Nevešte linije dečijih ruku na hartiji su poprimale sve sigurnije linije, a on je uživao u tome. I zato, hteo je da celog života uči decu. Majka se sa blagim osmehom složila s tim.
Dva meseca nakon njegovog početka školovanja za učitelja, ono oštećenje od kugle tuge, koja joj je onomad pala na srce, bilo je još dublje i nepopravljivo. Samo se rukom uhvatila posred grudi i srušila na pod njihovog malog stana.
Stigao je svom domu, malom i punom neizrečenih lepih reči, smeha, Novih godina, pesme, plesa… svega onoga što je moglo biti u njemu, a nije. Otvorio je škripavi orman i sa vešalice svukao teget pantalone „s crtom“ po sredini. Ostalo je još pitanje sakoa. A nema puno vremena. Mora se odlučiti brzo – pozajmica ili kupovina. Odlučio se za kupovinu. Zna onu malu prodavnicu na ćošku ulice preko puta. Viđao je u izlogu muška odela. Valjda će gazda na vreme isplatiti mesečnu platu ovog puta. To je kada radiš kod gazde. Ako ti se ne sviđa, idi. Ionako se vodi da je na birou, pa ovde radi neprijavljen. A učitelji neka čekaju. Za to vreme, deca rastu, dok ih uče neki drugi učitelji, pogodni po nečemu i po preporuci. Dok on prodaje eksere u gvožđari. I to do daljnjeg privremeno.
Možda mu je to ipak dato, da kao i njegov otac radi s metalima. Otac limariju, on sada s gvožđem.
Otišao je do te prodavnice s odelima. Vrteo se među okačenim sakoima, da mu se učini kako se oni, zapravo, kao na ringišpilu, okreću oko njega. Prodavačica ga je pitala za pomoć.
„Ne, hvala, samo mi se malo zamantalo.“
„Zamantalo? Htela sam da Vam pomognem oko izbora.“
„Pa, i tu mi se zamantalo. Ne bih znao koji…“
„Kojom prilikom biste ga nosili? Posebna, svečana, kao što je venčanje ili malo opuštenija, više za svaki dan?“
„Za balet.“
„Balet? Da igrate u njemu?“
„Ne, ne… da gledam.“
„Ah, jasno. Dakle, malo svečaniji, ali ne preoštrih linija.“
„Da, tako nešto.“
Kao čarobnica, izvukla je jedan, gavran crni, sa velikim dugmadima na preklopu. Potom mu naredi:
„Obucite.“
„Evo… “ – i pogleda se u velikom ogledalu. Da nije znao da gleda sebe, pitao bi se ko mu je to preko puta. Kako jedan komad odeće promeni i lik! Obrazi mu se uvukoše, oči ukošiše, a nos produžio. Biće da se dugo nije gledao u ogledalu. Žuri na posao i ponekad prošeta. Ni u izlozima se ne ogleda.
A onda prodavačica teče utidanim.glasom:
„Ovo ogledalo malkice izdužuje. To Vam kažem poverljivo. Na njemu se žene ogledaju kada se isprobavaju.“
Dakle, on se ogleda u ženskom ogledalu!
„Znate kako mi žene sebi otežavamo. Sa ovakvim ogledalom je mnogo lakše odabrati.“
„Mnogo lakše Vama prodati.“ – pomisli.
Izvukla je potom još nekoliko sakoa. Jedan je bio sivo-prugast. Taj bi mu se i dopao, da nije video cenu koja mu je visila na rukavu.
„Znate šta, ja… još mi se manta. Izašao bih na vazduh. D… doviđenja.“
Prodavačica ne reče ništa, samo ljutito sakupi sve one sakoe da ih vrati na svoja mesta.
Vratio se kući praznih ruku. Da je kupio sako, bile bi mu još praznije. Znao je da u onom ćošku, odakle dopire miris naftalina, stoji okačen jedan sako, golubije boje. Kao dečak ga je probao i divio se širokim ramenima koje su činila pojačanja od tankog sundera. To je bila retka prilika kada se majka iz sveg srca smejala. Smejala se svom malom sinu kako nastoji da liči na oca.
„Džaba ti to. I dalje si isti majka!“ – rekao je.
Skinuo je sako sa vešalice i dugo ga mirisao. Učini mu se da je, i pored svog naftalina, osetio očev duvan. A onda, obukao ga je. Na malom ogledalu, koje dopire samo do struka, uspeo je da vidi ono najvažnije – kako leži u ramenima. Ona praznina, iz vremena kada je bio dečak, sada je bila popunjena. Pokušao je da umesto sebe zamisli oca. I uspeo je, na tren. I smešio mu se, sa zadovoljstvom koje ranije nije nikada pokazao, što ima takvog sina.
Pred pozorištem je bio već u sedam. U sedam i petnaest je ušao u foaje i okretao se, ne bi li ugledao devojku iz parka, balerinu. Kao da se spustila s plafona punog sijalica, samo se pojavila pred njim.
„Evo karte. Galerija, treći red… idem, trčim sad. Vidimo se posle, ispred pozorišta.“
Toliko je jednostavno i lako vodila, bez suvišnih pitanja i pogleda, da joj se mogao samo prepustiti.
Baš kao na velikoj sceni pozorišta, pola sata kasnije. Iako, u onim belim, prozračnim haljinicama i visoko podignutim punđama, sve su balerine izgledale isto, pa nije mogao znati koja od njih je ona. I sve su bile labudice. Jedino kada bi mu mahnula. Mada, opet, sve su mahale, kao da lete… Ona koja se izdvajala kao „glavni“ labud, onaj koji na kraju umire, to je mogla biti ona, ali možda i nije.
A onda ju je video u svakoj balerini na sceni i zamišljao da je to ona jedna te ista, kao na filmskoj traci, pravi pokrete u okviru „frejmova“. Svi labudovi su bili ona. Sve devojke su bile – ona. I baš ta će ga čekati ispred pozorišta. Do tada će uživati. Zamisliće majku pored svog sedišta. A u sakou golubije boje, otac. Zagledan u prizor na sceni.
„Ovo je, dakle, taj balet. Ta Labuđa bara.“
A majka ga drmne blago laktom i šapne:
„Labudovo jezero.“
„Dobro, jezero. Pa i nije tako loše. I muzika je lepa. Kako beše, Čak… Čako… Aaa, da, Čajkovski. Dobro je sklepao. A kako tako mogu dugo da igraju na prstima! Od čega li su?! A je l’, je l’ to onaj labud krep’o? Pa, tužno je… Ih, nije moralo tako da se završi… Mogli su svi lepo da žive na tom jezeru.“
Dok je u srbi smišljao šta bi sve otac rekao, smešio se sve više, ne znajući da li ocu ili sebi. Ili – obojici.
Pred pozorištem je čekao svoju labudicu, dok su promicali posetioci pored njega. I dolepršala je.
„Je l’ bilo dobro?“
„Čuj, zaboravio sam da te pitam gde ćeš biti na sceni, ali gde god da si bila i koja god da si bila, bila si najbolja!“
Dakle, neprimetno je prešao na „ti“. Sa njom i nije moglo drugačije.
Ona se dugo smejala. A osećala je veliki bol u stopalima, listovima, rukama…
U jednom trenu se okrenu prema njemu i zapita ga da li želi da je otprati malo.
Da li želi… upravo je to hteo da joj predloži.
Dok su tako hodali, opet se okrenu, da ga bolje pogleda.
„Dobar ti je taj sako. Lepo ti stoji.“
Neki susreti su poput vremenske nepogode. Kao kada vetar otkine list sa grane i vitla ga, vrti, nosi…
A možda to bude baš list prave boje i vetar prave jačine.
Ivana Maj
Ostavite odgovor