МАНЂИЈЕ

Манђије

 

 

   Мој Драгољуб је био голем човек. Крупан, јак. Никад на ваги мање од метра. Нису га за џаба звали Баџа. Текем, кад се врну из Срема, одма после Сретења, мокар, смрзнут, бео ко снег по ком дође празни таљига и страдали волова, поче да копни. Потерало њега и још неке да вучу комору партизанима по јаду,киши и зими. Сам кратко рекли другови, дуго им било прости Боже, а оста више од три месеца. Још би осто да се нису поболели и он и волови. А каки су то само били волови! Ко лађе! А није мој чоек бијо кукавица да се плаши рата,јок. Ма из оног пређашњег дошо са плеканом медаљом и неким чином. Уфатио живе Бугаре па и довео директ у команду. Нисмо се ни девојке, ћерке наше ни ја бринуле због митрољеза и бомби нег нас је стра вато од зиме, лоши људи и његове доброте. Никад није реко нећу јал нумем, јок! Ишо је он ди нико. И то га начело. Мокар, гладан, брини о воловима, брини о таљигама, брини о кући… Ето, дође, вала је Богу, те прележа скоро до самог ослобођења. Једво стаде на ноге око Ђурђевдана. Ал,слаб. Није то онај Баџа. Ни принети. Неће лекару, каже ништа га не боли, сам некако шувељив, мртвољезан и копни.

  Ко га иоле знаде види да нешта није у реду. Бог и душа ако није смалаксо бар двајес кила! Све аљине му широке, ко туђе. Гонимо га да иде лекару он неће. Море ни лекара нема! Оне старе партизани растерали, поапсили, неке кажу и ноћ прогутала. Кувам му и спремам све како ваља. Једе он, није да не једе, ал се ништа не прима. И ћерке му казују да се мора видети у чем је проблем, он сам маше главом и једно те исто: ништа ми није, гледајте ви своја посла. А гледају јадне и раде све три и шта треба и шта није женски посо: ору, копају, секу шуму…Сам да њега колко одмене.

  Ноћу, опет, никако да заспи. Кад га сан превари стење, нешта мумла, трза се,зноји. Јутром уморнији нег кад је лего. Срећом, пред Илиндан га скопаше ђед Миша и снаја Пела да иде, ако већ неће лекарима, онда до Живане у Забрдицу, она ће сигурно знати шта му је чинити. Јер код оте Живане пола среза долазило да тражи помоћ од свакаки мука и урока. Нема ко је није фалио и благосиљо да је млого знала и видела. И неке мелеме и белеге је правила. Умела је да одброји, да укаже. У њеној авлији је вазда било неког света , невољника и убоги, што тражи помоћ. Још се Пела распитала преко њене својте може ли ота Живана и каде да прими мог Драгољуба. И рекла жена да јој  дође последње среде у августу, да понесе једну своју ношену, неопрану кошуљу, шаку брашна и мало земље из башче. Колко у шаку да стане. И један врг, тикву, натегу. Празну да у њу успе то шта она направи и одброји.

  Неће Драгољуб ни да чује! У Бога верује, ал у те манђије јок! Притисли и ђед Миша и Пела па не предишу. Запеле и ћерке. Тек кад оне почеше да кукају, преломи веселник и обећа да ће ићи.

                                   

                                                                                                                                  2

  Ота Живана ко имала кућу у горњем крају, таман под неком шумом. Нико у Забрдици није знао окле се она ту створила. Они старији се ко сећају да се пред крај оног рата појавила, кажу лепа, висока, а кике јој до пола леђа. Довео је Радиша ковач кад се демобилисо. Окле сам Бог зна. Изпрва није ни причала ко ми, тек после коју годину прокинула, ама до дана данашњег њен говор није био ваки ко унас. Сећам се да је покојни Пеладијин ујак казиво да је њу ковач нашо неде у влашком крају, да јој је све било попаљено и побијено те је он узео у своју заштиту и оженио. Није се, несрећнику дало да дуго ужива. Нашли га пред зиму три четири године иза рата у шуми . Пао, причало се, неки јасен на њега, скршио га ко сламку. Живана турила црнину и до данас је није скинула. А нека се несрећа навалила на њиову кућу, сачувај господе и саклони, одма то лето свекар јој пао са трешње и ни зено није. Свекрва опет дал од муке и жалости, дал од чега другог, одма после саране скочила у бунар! Мука…

  Е, сад, народ ко народ, свашта нагважђа и лаје, а све изокола криви Живану. Веле, да је одма по доласку вазда нешто мрмљала, бајала,. Скупљала којекаку траву, ситан камен, разне конце и перушке. Виђали је по шуми да скида сврачија гњезда, лупа јаја и пресипа у нека стаклета. Знала је да одброји, да укаже, скине брадавице. Прича се да је, у неким приликама и особитим данима разговарала са мртвима, преносила њиове поруке или наводила где се ко налази страдо у рату јал несто вако… Море, доста су је фалили да им је помогла код каки боља и несрећа. Њој смо, некако мог Драгоњуба намолили да крене. И оде,несрећник, раном зором, би последња среда у августу четересосме. Лепо га нас четри спремиле, поно и све што је Живана казала да спреми, упрего Сокола у чезе и ошо.

  Све што ми је после, пред крај, казо ево и ја причам. Вели кад је нашо оту кућу и Живану таман упекло ко што зна у августу. Она жена каже некако погурена, мршава, црна ко гавран нешта мрмња, а кад шта каже наглас, то некако ко кроз нос и вако мал извија и попева.

  Знам каза му одма, шта си дошо ал џаба! То је код тебе, пријетељу, црно и црње немере бит. Враџбина, вели плаћена од блиске фамилије. Нешта си им утрунио, јал им ниси испунио. Да се ми ту млого не натрежемо, мој ти је савет да се врнеш окле си дошо. Да не чинимо горе, боље тешко може бити. Врни се ти твојима, отиђи у цркву запали девет воштаница и тако сваке среде до лучиндана. Ако шта Бог помогне да се ко од ови што су ти натоварили манђије пишмани и дође ти у кућу до светога Митра. Ко ти на тај дан затражи да му продаш каку њиву јал шта друго, тај ти је све ово наместио. Продај колко отај рекне и скини огреју. Са себе дај Боже, са девојака сигурно, да им не бацаш грану на њиов пут, нек се удају и иду за својом срећом.

  Драгољуб убледио, слуша и све га нека зима тресе. Сија сунце у напону, он мокар, а тресе се ко прут. Уватила га нека зима, мученог, каку није осећо ни док је партизанима по снегу, мокар, комору вуко у Срему. Некако је успео да проглави, да моли Живану да му шта треба одброји, да скине ту муку са њега. Јок. Она сам стука натраг, док једном некако не прокину. Рече ото су твоји платили јачој од мене да ти уради гатку. Несмем ти ништа дати, јербо она већ знаде да си код мене и све ће учинити да се, ако ти ја шта порадим, жив кући неувратиш. Немој рођени, ни мени неће бити добро. Видла сам то јутрос док сам те чекала.

  Море, ту се мој Драгољуб заинта да Живана проба све шта може, а он ће, ако нешта и бидне неваљасто, грех насе и на своју главу. Некако се Живана преломи. Уђоше у кућу, тамо опет мрак а гори ватра у шпорету. Врућина, сама јара у ваздуку, а мом ти Драгољубу вилица о вилицу бије. Цевти сав ко прут од неке ладноће. Вели, узе Живана неки плекани лавор, баш повелик, усу неку воду, стави и њу све оно што сам доно оно брашно и ону земљу. Онда у све то убаци пе-шес жишки. Вода цврчи, она њешта броји, додаје њеке травке, па опет броји. Потраја то баш подуго. Кад заврши узе ону моју кошуљу, натопи је у онај лавор, извади и добро исцеди.

  Слушај ме сад добро, поче. Ову кошуљу ћеш, кад дођеш кући, одма закопати у средњем реду код треће шљиве гледано с пута. Туш наћи нешта закопато, море бити гвоздено, јал оловно.  То одма носи у реку и баци. Кад бациш, не окрећи се и не иди својој кући. Пушти да те ноге носе. У чију авлију прву уђеш отај ти је све ово смислио. Назови бога, упитај ко ти се први јави где је домаћин и затражи сикиру. Ко треба ти нешта ту, а ниси своју поно. Даће ти а ти се врни до реке и том сикиром трипт удри по води. Реци вако сечем манђије! И то трипу реци па им врати сикиру. Онда иди кући, нек ти жена јал ћери натопе вунене чорапе у ракију, обуј то и лези. Даће Бог да то помогне. Како ћеш знати да је успело, тако што се од оне куће де си ушо и узео сикиру мора чути кукњава. Њима ће страдати јал каки иксан јал најбоља крава. Ову воду ћу ти сад усути у ову тикву. Затвори је окомком  и пази добро да је којом несрећом до куће не упустиш, полупаш. Пробаће ова што је бајала на све начине да ти је отме и полупа. Држ се укруто, јел ако је разбије ни теби ни мени неће бити добро. Глава је у питању. И твоја и моја. Ако тикву сачуваш чим уђеш у кућу ти је очепи и воду пљусни засобом преко прага назад у авлију! Ај сад, с Богом пошо, ако да се кући врнеш.

  Пито Драгољуб да плати, остављо јој бардак ракије, каиш сланине и цегер јаја није тела ништа. Сам је викала иди иди и чувај тикву ко очи у глави!

                                                                                                                                  3

  Од Забрдице до наше куће чезама и с добрим коњом каки је био Соко нуда куд је мој Драгољуб ошо и куд се увратио млого је сат времена. Може бити да би веселник стиго и раније да Соко таман што кретоше не поче нешта да се аруми. Неће напред ко да га неко заково па ни да макне. Игра у месту, подврискује, млати главом оће чезе да изврне. Тек једном прокину и удари у галоп. Не помажу ни кајаси ни галама. Лете оне чезе ко перушка на ветру, све поспада са њи. Драгољуб стего ону тикву, одупро ногама и гледа ди ће врат сломити. Таман су се примакли до наши њива кад Соко опе стаде ко укопан. Сав у пени њишти и дркће од копита до оглавине. Утом крете кијамет. Тако нешта непамтим. Ко да неко пребаци поњаву преко главе, све се смрче. Облаци црни ко зифт, ветар дува, ломи. Драгољуб се некако смаче са чеза и смандрља под неко багрење. Грми, туку трскови ко да топ удара. Крете и град. Прво ситан па осу ко да неко озго ораје баца. Драгољуб мокар, каљав, изубијан градљикама и баграмовим грањем лежи у разору, мето ону тикву подасе и богорада. Соко опет удари у галоп. Оста ми човек сам. Тек, све се канда смири и опет грану сунце ко да до малочас није била пропас. Уста мој веселник и крете пешице. Ноге тешке, у глави нешта уји и заноси ко после најгорег пијанства. Код Чокића баре скрете у наше шљиве. Таман што закорачи ко да му неко осече и ноге и руке, јекну и паде. Она тиква гекну оземљу он преко ње и згњечи је ко буву. Дуну ветар, завија ко да негде нека нејач кука. Мени се ко учини да чујем како ме веселник дозива. Изађем пред кућу, авлија пуна леда, све се бели, пред капијом Соко њишти а чезе празне.

–          Куку ди ми је човек!

Искочише и ћерке замном. Једна отвори капију и уведе коња у авлију. Он ко уплашено керче дркће и фркће. Искочим на пут, Радојка замном.

–          Јој ледна ти сам и чемерна ди ли је врат скршио?! – кукам и касам низ пут кроз онај глиб и лед.

–          Ено га мајко! –   викну ми Радојка кад га спази код прелаза у нашим шљивама.

  Допадосмо му брзо. Он диуће, преврно очима, мокар, крвав, изгребан. Нит ромори нит говори. Уватимо га нас две подруке и повуци кући. Једво га преко прага унесмо!

 

                                                                                                                                4

 

  Две недеље ми човек лежи ни жив ни мртав. Понекад мало мрдне уснама, отвори очи ко да би ми нешта казо ал од њега ни аваза. По цео божији дан ни ја ни ћери нам ништа не радимо само око њега играмо, кукамо и Богу се молимо да му помогне. Да прекине на једну страну. Тачно петнести дан мој ти Драгољуб оживе. Прогледа, уста некако још малаксо, сав се тресе и дркће.

–          Ајде – вели – ајде Нато помогни ми да одем до шљива.

–          Куш у шљиве, црни ти! Вала Богу и светом Николи да претече. Каке те шљиве спопале?!

–          Морам, итно је. – једво говори и стеже ме за руку – Понеси мотику.

  Довуко смо се некако у шљиве и сађошмо скроз скоро до оног места где га дете и ја нађосмо онај дан обамрлог.

–          Копај код ове шљиве.

–          Црни Драгољубе шта да копам. Ајмо мо лепи у кућу.

–          Копај – вели он и седе под шљиву бео ко креч – Копај и пожурај…

  Закопам оном мотиком три четри пут и туп! Удари у нешта гвоздено.

–          Има ли шта? – чујем де ме пита Драгољуб

–          Канда има нешта гвоздено. – рекнем и рукама разгрнем ону земљу – Ово је… Море ово је оно  ђуле од кантара.

Узмем мало репушине те убришем оно гвожђе од зеље и блата, јес од кантара!

–          Све би рекла, да је ово од нашег кантара. Од оног што си даво деверу Миши пролетос, а он га није врно. Знадеш да си тражио, а он се љутио , ко доно га под магазу и турио там ди стоји, а ти ко заборавио јал си, ко исти јопе неком другом даво.

–          Понеси то. Деде помози да се довучем до кревета.

Вратимо се у кућу. Драгољуб јопе лего, узо оно гвожђе и држи га на прсима. Прекрстио руке, гледа у плафон а сузе кипе на јастук. И све ми исприча шта му је било код Живане и гредом до наше куће.

–          Нато – протисну некако – нећу ја дуго. Знала је то Живана. Нег ти вако да учиниш. Ћери удаји, зељу продаји. Све. И кућу и око куће. Подели свакој исто, а која те оће укажи свој део. Немој код продаје да затежеш. Једино те заклињем да ништа не продаш Милошу јал коме од његови таман дукате да дају. Њима је доста моја душа!

  Умре ми, мучењак исти дан. Кукњава у нашој кући. Кукњава и код девера. Близнила му се јуница и страда и она и оба телета.

  После саране, за софром, причо поп Станимир да је тај дан у Забрдици опојао и ону Живану.