Vikali su dok su ih čuvari vukli na lancima preko dvorišta ka zidu na kom su preteće zjapila otvorena vrata tamnice. Posrtali su ostavljajući za sobom krvave tragove. Čula je kako se optužuju međusobno, i uzvikuju pretnje i raznorazne pogrde Dobroslavu i ljudima njenog oca. U tom opštem metežu dvojici je pošlo za rukom da se otrgnu, ali nisu daleko stigli. Jedan je odmah oboren i savladan, a drugi se nekako doteturao do nje. Primio je udarac u glavu, krv mu je sa čela curila niz lice. Dok je zurila u njegovu crvenu kosu, Dobroslav ga grubo odgurnu i on pade na kolena. Prišla je i pružila mu ruku da ustane. Pocrvenela je kada su im se pogledi sreli. U očima mu je plamtela vatra. Otvorila je usta, ali ni reč nije izustila. Okrenula se i brzo otrčala pre no što je brat stigao da je ukori.
Te noći dugo nije mogla da zaspi. Vrtela se u krevetu pitajući se da li onog mučenika žuljaju okovi, i da li se u mraku tamnice prepustio očaju.
Sa prvim jutarnjim zracima išunjala se iz sobe i otišla da proveri.
Hodala je polako, izbegavajući poglede zarobljenika. Jedan je glasno tražio vode, ostali su joj dobacivali nepristojne reči, ali se pravila da ih ne čuje. Prošla je kraj njih kao da ne postoje pogledom tražeći dugokosog. Čim ga je ugledala hrabrost ju je izdala pa je pobegla istim putem kojim je došla.
Radila je to svakog jutra i on najzad poče da joj se osmehuje.
Tamničar je pretio da će je istući ako je još jednom zatekne dole, ali ona je znala da je nikada ne bi povredio.
Iako joj se činilo da nije teško da se neprimetno šunja u opštem metežu koji je tih dana vladao u Skadru, evnuh Jovan ju je uhvatio. Zgrabio ju je za ruku i odvukao je nazad u njenu odaju. Pošto ju je zaključao tamo, ne obazirući se na preklinjanje i jecanje, otišao je kod Mihaila.
Tek predveče, kada je stomak počeo da joj zavija od gladi, otključao je vrata i pružio joj komad pogače.
„Otac hoće da te vidi“, rekao je.
Jela je polako kako bi odložila susret, razmišljajući o onome što je čeka. Najzad, svesna da neće moći u nedogled da izbegava oca, obrisala je usne dlanom te krenula za njim.
Pošto ju je otpratio do vrata očeve sobe, Jovan je produžio svojim poslom. Zastala je oklevajući. Mogla je da se okrene i pobegne, ali šta bi time dobila? Polako je podigla ruku i pokucala dva puta, po navici. Ne čekajući odobrenje zakoračila je u polutamu ostavljajući odškrinuta vrata. Slaba svetlost sveće osvetljavala je knjige na stolu, ali i lice njenog oca koji je sedeo nepomično. Primetivši da nije čak ni podigao glavu kako bi pokazao da je svestan njenog dolaska zadrhtala je na tren.
Vatra se odavno ugasila i soba je bila hladna. Prišla je stolici i bezvoljno se srušila na nju. Mihailo se trgao, kao da ga je prenula iz sna.
„Nisam ti dozvolio da sedneš.“
„Naredi da me istuku zbog drskosti“, rekla je skrivajući strah prkosom.
„Možda i hoću“, zagledao se u nju. „A možda ću te istući sam. Majka te je previše štitila.“
Namrštila se, ali je oćutala. Bilo je istine u njegovim rečima. Činjenica je bila da je kao jedino žensko dete među toliko braće bila miljenica svih i da joj je sve bilo dopušteno. Odrastala je bezbrižno čekajući da je jednog dana udaju. Za to ćerke služe, tako su je učili.
„Imam dovoljno godina“, uzvrpoljila se.
„Pa?“, izvio je obrve. „Misliš da možeš da radiš šta hoćeš?“
„Stasala sam za udaju.“
Mihailo je zurio u nju poluotvorenih usta.
„Zar mi nisi uvek govorio kako su savezi moćni i da su najjači oni bračni? Gde ćeš boljeg saveznika od njega, oče? Volim ga.“
„Voliš? Šta ti znaš o ljubavi?!“
„Ako je Samuilo dopustio Kosari da pođe za Vladimira, zašto i ti ne bi dozvolio meni da se udam za njega?“
Zario je lice u šake. Romantičnu priču o Kosari i Vladimiru čuvao je svaki kamen palate.
„Znaš li kako se završila ta ljubav, dete?“, uzdahnuo je.
Ostavite odgovor