Prošlo je skoro mesec dana od poslednjeg odlomka koji sam podelila. Ni sama ne znam gde je minulo vreme. Ponekad mi se čini da se svi ti sati namerno skrivaju i beže od mene. No, da ne patetišem. Pred vama je delić jedanaestog poglavlja, a u njemu… Kostur, grad ni na nebu ni na zemlji. Nadam se da će vam se dopasti.
„Samo nam je kiša falila!“ Petrilo je opsovao, mokar do gole kože.
Đorđe Vojteh je ostao u osvojenom Skoplju, Bodin je sa delom vojske krenuo ka Nišu, a njega je poslao na jug. Nije mu se dopalo što se razdvajaju, ali naređenje je izdato i čast ga je obavezivala da posluša. Uostalom dobro je poznavao brata, nije imalo svrhe da se raspravljaju.
Ohrid i Devol, osvojeni bez puno muke, ostali su za njim. Znao je da će Bodin biti ponosan na njegove uspehe pa je podbo konja željan da što pre stigne do Kostura u kom je deo bugarskog plemstva, odan caru Mihailu, potražio utočište. Pričalo se i da je Boris David sa njima. Od trenutka kada je proteran iz Prizrena, Bojkove uhode pratile su njegovo kretanje sve do tog mesta za koje se, iz nekog razloga, govorilo da je ukleto.
Bilo je kasno popodne kada se zaustavio zamišljeno gledajući u jezero koje se pružalo pred njim. Sa leve strane, videlo se poluostrvo na kom je ležao grad, zaštićen zidom. Okružen sivom, uzburkanom vodom, u kojoj su se ogledali niski, tmurni oblaci, činilo se kao da je ni na nebu ni na zemlji. Namrštio se. Zbog takvog položaja Kostur se mogao lako braniti i sa malo ljudi, ako napadač nema brodove. On ih, naravno, nije imao. Ipak, to ga nije obeshrabrilo.
Pitajući se hoće li ikada prestati da pada dosadna kiša koja ih je danima pratila, naredio je da se podigne logor.
Marko ga je ubeđivao da odustane od planirane opsade zbog lošeg vremena, nepovoljnog terena, pa i samog zlog imena, koje nikako nije slutilo na dobro, ali ga nije poslušao.
„Da, čuo sam i ja silne priče“, rekao mu je, „ipak, ne verujem da u njima ima istine. Ako su ti drevni čuvari ovog grada, o kojima se toliko pripoveda, nekada i postojali, sada su sigurno mrtvi. Živa je samo legenda“, odmahnuo je rukom. „Mrtvih se ne treba plašiti.“
Iako su se mnogi složili sa tim, po natmurenim izrazima njihovih lica shvatio je da ipak niko nije voljan da krene ka kapiji kako bi odneo poruku, te je odlučio da to učini sam. Pregovori su se odvajkada podrazumevali pre napada, i on nije ni pomišljao da odstupi od tih časnih običaja.
Dok je koračao voda je prodirala kroz rascep na čizmi što je nastao onomad kada je nesmotreno nagazio na oštricu neke odbačene sekire. Mokra noga nervirala ga je više od pomisli da lukavi Boris David nije slučajno izabrao baš ovaj grad.
Približivši se bedemu primetio je da iz njega zaista izviruju kosti i lobanje, no više od toga iznenadila ga je spoznaja da su stražari žene. Odevene u jednostavne bele haljine u rukama su držale lukove sa zapetim strelama i tek poneko koplje. Jedna od tih sa kopljem skočila je sa zida te stala pred njega preprečivši mu put. Ustuknuo je gledajući u njenu dugu, raspuštenu kosu, slepljenu od kiše.
„Zašto ste došli?“, glas joj je zvučao gotovo avetinjski.
„Ne želimo vam ništa loše“, rekao je pošto je pročistio grlo.
„Ne?“ Pogled joj je bio bezizražajan. „A ipak ste ovde sa oružjem?“
„Hoćemo samo jednog čoveka, Borisa Davida. Predajte ga i poštedećemo grad.“
Mrmljanje koje se začulo sa zidina rastočilo se u tišinu, a žena klimnu glavom kao da je samo to čekala da čuje.
„Žao mi je, ali… Mi ne izdajemo prijatelje. Boris David je ovde pronašao večno utočište“, slegnula je ramenima. „Poslušaj me“, dodala je potom nešto tiše, „okrenite se i idite, dok još možete. Kostur vapi za kostima, ako ne odete pre zore i vaše ćemo ugraditi u ove zidove“.
Bilo mu je teško da poveruje u to da se radi o dobronamernom upozorenju. Namrštio se i podigao pogled prema bedemu iza njenih leđa. Osećao se poniženo što je uopšte i pomislila da ga može uplašiti bapskim pričama.
„Krv može da se izbegne“, rekao je zagledan u njene oči. „Zar nije bolje da ga dobijemo pregovorima nego mačem?“
„Bolje za koga?“, izvila je obrve.
„Za grad“, odgovorio je smušeno. „Nevini će stradati.“
„Nema ovde nevinih.“
„Hoćeš li mu bar preneti moje reči? Neka sam odluči šta će. A ako je borba zaista neizbežna, borićemo se sutra, u podne, na onoj čistini“, pokazao je prstom.
„Baš u podne?“
„Da.“
„Preneću mu“, osmehnula se. „Ipak, reci mi, jeste li zaista spremni da platite cenu poraza?“
Ćutao je.
Ostavite odgovor