Na običnom listu papira bi mog’o da ih nacrtam i da ih osetim
jos pamtim taj miris, rukom sam prosao kroz njih i gledao.
Čekao sam da vidim sta češ mi reci, čekam kao da prosim
smem li, trebam li, čekam kao da mi je žao.
A sva ta brda su verovatno i razlog zašto ovo sada i govorim
Vidite, to nisu bili obični pejzaži, oni koje viđate u vašim omiljenim časopisima, ne.. nikako.
A pak to su bili ti na koje onako, pomalo i naivno, osmešite dok se prisećate sebe.
Svaki deo te zemlje kao da opet gazim, ali ne mogu osetiti te korake, bili su i susviše daleko od mene sada.
Gazio sam tu travu, gazio i osetio…bio sam jedno s’ njom. Bili smo kao kamen i nebo.
Ostavite odgovor