ДРАГИЧКА

Нарендала је последњу јабуку коју је претходно сама ољуштила. Имали су у дворишту стабло јабуке. Био је крај августа, још нису биле зреле, али су опадале. Сакупљала их је и тако припремала понеки колач или питу од јабука. Да не пропадну узалуд.

Тако је васпитана.

„Немој, ћерко, да ти пропада ништа од хране, не бацај храну. Ако баш остане, а ти остави поред контејнера, појешће неко гладно псето.“

Речи њене мајке, које је чула ко зна колико пута, урезале су јој се у памћење. И сада, иако се време променило и има све да се купи готово или бар припремљено, да се жене не муче, она и даље није избегавала посао. Углавном је сама спремала зимницу, колаче и јела. По рецептима своје мајке.

„Ех, Дарија, Дарија, да ли ћеш се икада опаметити“, прогунђа сама себи у браду и изађе у двориште.

„Ово је мој рај“, помисли и удахну још увек свеж ваздух.

Башта је била дело њених руку. Цвеће је сама бирала и садила. Обожавала је руже, па је њих имала највише.

При крају дворишта засадили су два реда различитих воћки. Имали су готово све воће.

Миловала је латице ружа поред којих се заустављала и мирисала их, приближивши лице тик уз цвет.

„Има ли шта лепше од овог мира, шаренила боја и мириса?“

Већ петнаест година живели су у овој кући у предграђу Врања. Град у коме је студирала постао је њен дом. Ту се заљубила и удала.

У почетку су живели у малом стану у згради. Ништа јој није недостајало, али се осећала као у кутији. Нема дворишта, нема ваздуха. Отвориш улазна врата, дочека те ходник пун мириса различитих јела. Помрчина и нека хладноћа која се ширила из ходничких зидова.

Сада је имала много више посла по кући и дворишту, али је уживала у свему.

„Види како све иде својим током. Вишња је завршила са својим родом, лишће губи свежину, ускоро ће отпасти. Крушка је пуна, ова јесења, а јулску краљицу смо већ појели. Сладили смо се сви њеним плодовима, а ћерка, кад дође са зетом, увек тражи да јој донесем од наше јулке мало.“

Сунце се пробијало кроз гране пуне јабука и понеки зрак падао је на њену косу боје жита. Јаку и густу, која је била њен украс. Очи, смеђе са зеленим тачкама по рожњачи, сијале су јој од унутрашњег мира док је лагано шетала. Сужавала их је док је посматрала своје царство јер јој је с годинама ослабио вид.

До пензије јој је остало још неколико година. Ма колико волела рад са децом, већ је тихо ишчекивала дане када неће морати да жури на аутобус како би стигла до школе.

„Мајко, има ли нешто за доручак?“, тишину наруши глас њеног сина са отвореног прозора кухиње.

„Слободно отвори фрижидер. Пун је и неће ништа да те поједе, а ти изабери шта ћеш појести“, одговори му.

Птичице се ућуташе. Тек тада су постале свесне њеног присуства.

„Шта је њој, тата? У последње време избегава да поставља сто“, чула га је како се обраћа свом оцу.

Смешкала се.

„Имаш довољно година да можеш сам да узмеш храну. Доста је било послуживања, можда је време мало за самопослуживање“, мислила је, али је знала да ће већ за ручак бити све постављено, поређано и спремно.

Навикла их је тако. Волела је да сви заједно једу. Ти заједнички ручкови уливали су јој наду да није све изгубљено у овој општој јурњави за свим и свачим.

Само би негде да иду, да се мају, да се зевзече, траже нешто. А нема шта да траже. Срећа је у сваком од нас, само треба да се открије. Не размишљају.

Добро, нисам ни ја много размишљала у њиховим годинама. Мада, другачије се живело. Некако спорије, а опет је било добро. Што мора да се жури? Оно што те чека, наћи ће те.

Гледала је у дрвеће.

„Ево, и једна јабука зна. Кад јој дође време, сазреће. Она која пожури само тресне о земљу, ништа друго не постигне.“

Стабло трешње било је без плодова, прошли су, али је подсети на њеног оца. Он јој је купио ту младицу да је засади када су направили ову кућу.

„Трешња је најбоље воће“, говорио јој је.

И био је у праву, бар што се тога тиче. Сада је то већ било дебело стабло, а гране су јој ове године биле пуне слатких плодова.

Мало исправи своја, тек помало погурена леђа. Од терета свега што човек проживи увек остане неки траг на његовом телу.

„Родитељи су ми, хвала Богу, још живи. Ако сам на њих, поживећеш и ти, Даро моја“, помисли са смешком. „Још има ти да се мучиш, а даће Бог и да се радујеш.“

Жеља јој је била да дочека и једно унуче. Ћерка јој се удала пре две године. Али неће они обавезе још. Хоће прво добро да се ишетају, па после, ако буде — буде.

Какви су ови млади парови постали? Сви у једно мајање и скитање јурнули. Нико неће прво децу да очува, па има времена да се мају.

Ишла је стазом према кући када је муж обавести кроз прозор да се најавила ћерка и да долази са мужем.

„Ако, нека дођу. Ту смо ми, има свега и за јело“, помислила је.

Тек што је ушла у кухињу, зачула је њен смех напољу и глас њеног мужа. Ћерка уђе у кућу бучно, не изувајући се. Таман је хтела да је опомене, кад она зацвркута:

„Мама, кажи драгичка!“

„А што да кажем? Да л’ ћете ме изненадите с неко ново скитање? Шта сте сад смислили, где ћете овог пута? У Молдавију? У Танзанију? Тамо још нисте били, ово ближе све сте обишли“, говорила је кроз шалу.

„А можеш ли ти једанпут да кажеш само оно што ти се каже да кажеш? А не све нешто друго“, рече јој ћерка с мало прекора.

„Добро, бре, ево одма ћу кажем шта ми наређујете. Ево — драгичка! Кажите сад шта је.“

За тренутак је ућутала гледајући је право у очи. Сусрели су се погледи мајке и ћерке, младост и зрело доба. Тачке у очима биле су им готово исто распоређене.

„Мама, трудна сам“, рече једноставно.

Стајала је и гледала.

Први пут остаде без речи. Очи јој се напунише сузама, више није било места у њима и оне потекоше саме низ њено лице. Није могла да их контролише. Емоција је заузела цело њено тело, одузела јој глас и пустила сузе да говоре уместо ње.

„Мама, бре, па шта ти је? Зар то није оно што си једва чекала да чујеш? Већ сам трећи месец. Сада смо сигурни сто посто, зато ти и кажем.“

Остали су се већ радовали и честитали, а она само приђе и загрли своју ћерку. Са косом и очима као њеним.

„Бољу драгичку ниси могла да ми кажеш“, изговори док су се грлиле насред кухиње. „Нека је срећно, ћерко моја.“

Задиркивали су је неко време што је остала без речи, она која је увек надугачко све објашњавала.

Није се љутила.

Први пут је уживала само да гледа, без речи, срећу испред себе.

„Све се деси кад му дође време“, помисли на редове различитих воћки у својој башти.