Tamo gde prestaju leje i počinje kopriva i rosopas, pa još malo dalje, uz žičanu orgadu, rasla je praska. Zapravo ne mogu da posvedočim tom rastu, jer je odvajkada toliku pamtim. Čak se i njeno zrenje odvijalo više na nekom unutrašnjem nivou, te svojim sitnim plodovima, malo dlakavim nije nikom nije obelodanjivala da je došlo leto, niti koga zvala da je bere. Pravi introvert od voćke.
Da raskvasi usta – njena svrsishodnost od velikog praska. Bar ja nisam upućena da je neko nju prskao ili pravio praskovaču ili krao njene plodove. Pogotovo tako na međi više su bili neko javno dobro.
I dok na autobuskoj stanici gledam u bakicu nadvijenu nad osminom bureka i natpisom “kilo 100 DIN”, tako mi zdudane, u kofici od eurokrema izgledaju kao male pozititvne nule.
Ostavite odgovor