Окупи нас, музо.
Мислили смо
да довољно је не видети
и веровати:
раскршћа су нам
разгранала север,
рибе нас нису
на време испљунуле.
Где је сада мирис
алегоријских пучина?
Нек ватра цвркуће
у маслињацима.
Окупи нас јуче
под познатим храстом
да од риме пијани
измишљамо данас,
док нам деца откопавају
слојеве значаја.
(Нека ми слику затуре
једном кад буду кречили!)
Не стихуј, музо.
Стихири је време!
Само нас остави
међу жировима
да секирама
пером наоштреним
прекројимо
исписано лишће
за јесен што се
кроз маглу привлачи.
Ostavite odgovor