Zenomrzac

„the whole world + work = the whole world”

Martin Creed

 

„POVODOM 8. MARTA ŽENSKI DEO KOLEKTIVA DANAS ĆE RADITI SKRAĆENO, DO 15H!“

   

Uz preuzimanja dela radnih obaveza, muški deo našeg sektora počastio nas je i kitama, kako reče Maksim. Niz bele obode moje kale, pčela se ukrštajući kabaretski noge, spuštala ka sredini. Veličinom svog tučka, ta mi je ukrasna biljka gotovo delovala promiskuitetno. Bez ustezanja i uvijanja se borila za produžetak svoje vrste.

„Žena se bore za prava da rade i kao nagradu dobiju da ne rade,“ pčelu ovaj apsurd kao komentar mog kolege, koji nam je poklon izgleda baš velikodušno dao, nije tangirao. Ona se za svoj feministički status izborila rintanjem. Nakon što se pozabavila reproduktivnim organima, unela mi se u facu. Šta znam, možda bi se i ona odrekla statusa radilice, zarad toga da trut malo makne i skuplja polen.  Raspodela na muške i ženske poslove možda nije idealna ni u tom pčelinjem svetu, ali mi se čini da raspodelu ženskih poslova sve više preuzima vrsta homo sapiensa. Sve se više sapiensica podvrgava sterilizaciji – koraku kojim se odlučuju za zavidnu karijeru, čije plodove nasledi neki maltezer srećnik.

Šljakara mi je nestala iz vidokruga. U kragnu. Napala me s leđa i skliznula niz široku bluzu.

„Tako je, poseri mi se u slobodno vreme“, nagazila sam je onako mrtvu na podu, gnevna što je iz mene ispila entuzijazam na eks. Namrvila sam andol na vrat, pomalo natečena. Na sudaru moje radosti i samosažaljenja, kontakta sa ljudima sam se radije sećala nego ga priželjkivala. Premotavala sam u autobusu događaje od prethodnog vikenda, kad sam s Petrom išla na BEEBEER NOVO!!! pivo sa medom. 

„Zamisli kakav bi apsurd bio da se pčela udavi u Bibiru?“ 

„Što bi bio apsurd? Ljudi se svakodnevno dave u sopstvenim govnima? Napravimo društvene mreže – raj za pedofile.“

 

„Kako je na poslu?“

„Zadovoljna sam. Mislim da sam pohvatala fore i princip. Jao, kad se samo setim svog prvog opisa igrice koji sam osmislila za Olimpus Maximus. Mislim da sam ti pričala to…“

„Podseti me.“

„Kad sam napisala „Nazdravite s Dionisom…bla,bla…naš Jackpot je Vaša apoteoza“, a Maksim mi rekao: „Znaš li bre ti ko ti je ciljna grupa? To za apoteozu nije čulo. Ti što hoće apoteozu idu na liturgije, u pozorište, književne večeri. Menjaj to. Našoj publici treba pružiti A-T-R-A-K-C-I-J-U, ne kontemplaciju.““

„Sećam se“, Petar me je puštao da ispričam do kraja, jer mu je očito ta priča bila interesantna. „Je l’ znaš da su Maksima, tvog direktora, zvali u gimnaziji Maksim Slatki, to mu profesorka srpskog nadenula?“

  „Opa…još je tada pokazivao predispozicije da lepo proda priču? Ili je to zbog toga što voli da se skocka? Mora da je odbacio taj nadimak kasnije jer malo pederski zvuči.“

 

Teško da bi se književni kritičari složili da je moj stil pisanja opisa igara napredovao kroz poslednjih godinu dana. Marketing stručnjaci verujem da bi.

„I am writer. Copywriter“, raspon mojih ambicija i dostignuća u dve proste rečenice.

Zabava. Zadovoljstvo. Uživanje. Uzbuđenje. Ključne reči mog službenog vokabulara.

 

„Sve u svemu ok mi je, samo mi nekad bude žao što ne mogu više da se posvetim pisanju.“ 

„Jednog će dana na planeti sve biti toliko automatizovano, da ljudi neće morati da rade. Moći će da se bave umetnošću.“

„A ko će da upravlja mašinama onda?“

„Moći će da radi ko želi.“

„Zašto bi onda neko ko radi imao isto kao neko ko ne radi? Zašto da neka šuša ima isto para kao ti npr, ne laskam ti, koji si osvajao prva mesta na takmičenju iz informatike, možeš da mi budeš kustos po gradskim muzejima i to bez skripte i toliko dobro znaš engleski da mi glupo da kažem „System of down“, pa ga zovem „Sistem odozdole“?“

„Ja ću da radim i imaću više. A oni koji neće da rade, imaće sasvim dovoljno za pristojan život i moći će da se bave poezijom, fotografijom…šta god im je zanimljivo.“

„A šta je sa onom tezom da nema velike umetnosti bez velike patnje..?“

U moje se izlaganje tad samopozvao neki lik sa susednog stola sa pitanjem „Šta smatram umetnošću i kako je jedna pesma umetnost, a druga nije?“, isto kao što se Svetozar samopozvao da sedne pored mene tog popodneva u autobusu. 

„Lepa ti je košulja”, suzbijam svoje neoduševljenje, koje je težilo mizantropiji.

„Ma to sam od ćaleta pozajmio, zbog sahrane.“ Očito mu je ćale imao više stila.

„Kakve sahrane?“

„Nisi čula? Cecka se prevrnula s terase.“

„Čula sam, ali nisam uopšte povezala da se radi o njoj. Videla sam Svetlana neka.“

„Pa da…nego ona je kao mala grešila slovo i to joj ostao nadimak do dan danas, tj. do juče…hehe“, podsetio me na to da je jedina osoba koju znam da je ružnija kad se smeje. Da li zbog njegove pacovske face ili zato što se smeje debilnim forama, ponajviše svojim ili mi prosto njegova pojava generalno ide na živce, nisam tačno sigurna.

  „E, ja ovde silazim“, napustila sam konverzaciju. Da li je moguće da je i na sahranu otišao, samo da bi gradio svoj imidž da se druži…družio, „hehe”…s ljudima koji su face?!

Cecka jeste bila faca. Doduše u feminističkim krugovima. I uokvirena šerpa frizurom. Ta je šerpa ostalo još iz frižidera da mi izađe. Činjenica je da se bavila svim i svačim za svaku pohvalu. Meni nije bila posebno gotivna jer se nekad činilo da je samo za pohvalu i radila. Ona je nekako usiljeno pošumljavala park iza naše gimnazije, pravila paketiće za decu iz Crvenog krsta i nosila transparente ispred neke feminističke organizacije sa kojih je odjekivalo „VAGINA”. Od svih tih transparenata sam jedino to „vagina“ i zapamtila, jer znam da sam se s Lenkom pocepala od smeha.

„Da li joj tako tepa i kad je predstavlja nekom momku?“

„Odakle Cecki momak?“

Nikada nismo bile bliske, ali smo se povremeno sretale u književnom klubu. Tu je u početku svraćao je i Svetozar, verovatno dok nije shvatio da bi ipak nešto trebalo da pročita između dva okupljanja, kako bi imao o čemu da diskutuje s ljudima.

„Ne mogu da verujem da je poginula“, tog petka uveče pričala sam Lenki, dok sam čekala na ljuta krilca.

„Kako se čoveku život preokrene u trenutku…  Ja sam odnedavno drugačije počela da gledam na smrt? Je l’ znaš da se u nekim plemenima smrt slavi?”

„Hoćeš krilce?“

„Ne, ne. Je l’ znaš da je mnogo više energije potrebno za obradu mesa, nego biljnih namirnica? I time što ne jedemo meso, mi brinemo o prirodi… Sunce je izvor života, volim kad mi dan započne…prostirka za jogu mora da odgovara tvom senzibilitetu…dala sam 700 dinara za organsku četkicu za zube.“

„Molim?“

„Od drveta je i ima posebnu porukicu za mene „The Earth takes care about your smile. Take care about the Earth.““

20 minuta sam morala da slušam pridiku kad sam ribaću četku okrenula na drveni deo, pa se pokvasila, jer drvo skapava, raspada se. Je l’ imam ja malo razumevanja za kuću i pokućstvo?!

Bacam kosku Beti, koja je tu stalni gost.

„Izvini“, izleti mi, jer sam se setila da koske od pileta ne treba davati psima. Ali je ona već prigrabila i sisala je s posvećenošću. Pratim je pogledom dok glocka.

Za to vreme Lenka je prešla na neko drugo-treće pleme u kom ne postoje reči „oprosti, izvini“, jer su ti ljudi svesni da čineći loše drugom čine loše i sebi. „Svi smo mi jednota“, poentira.

Svejednota. Ostaje u meni šuplja poput pileće kosti.

„Volela bih da nađem momka koji će da meditira sa mnom i bude u zen fazonu, i tako da živimo…“

„…kao dve mrtve patke.“

„Što si takav zenomrzac?“

„Haos je prirodno stanje stvari.“

 

Subotu sam zaturila negde u ordinarnostima i pokušajima da opovrgnem tezu koju sam veče pre toga zastupala. Svoju bivšu majicu, sa štraftama prašine sa radnog stola, ostavila sam na naslon stolice.

Sklonila sam je u nedelju, da mi ne kvari koncentraciju. Uzela sam da otpočnem priču na pozadini očitane lične karte, da i ja malo brinem o prirodi. Zagledala sam se prvo u matični broj, gledanje u sliku bilo je pomalo potresno. Šta li bi tek ispalo da me recikliraju jednog dana?

  „Jovana, danas je nedelja, dan za porodicu, dan za odmor. Nemoj da mi jedeš govna“, zapisala sam upravo izgovorenu komšijinu rečenicu.

„Sve srećne porodice liče jedna na drugu.“ Ili ovo spada pod drugi deo citata? Šta ja mogu istinitije da napišem? U nastavku žvrljkam nešto ispod. Sinkretizam je na ceni. Treba nam bolja zvučna izolacija.

„kala tučak“ ukucam u pretraživač. „Biljke jednodome sa jednopolnim cvetovima. U jednoj cvasti su posebno muški a posebno ženski cvetovi. Muški cvetovi prvi sazrevaju i insekti kad pokupe polen ne mogu da ga prenesu na ženske cvetove u istoj cvasti jer su oni još neotvoreni.“ Kala hrišćanka uzorna, bez mogućnosti samozadovoljavanja i samodovoljnosti. LJUBAVNA PRIČA O KALI I NARCISU. Ne miče mi romansa dalje od naslova.

U misli mi opet dolazi Cecka. Kada smo ono poslednji put razgovarale u književnom klubu, pričala mi o nekom projektu za koji je tražila love od domaćih i stranih fondova, o escape room-u koji bi kako temu imao trgovinu ženama. Videla je silne potencijale da posle taj projekat sa njenog feminističkog udruženja može da se prenese na organizacije koje rade s migrantima. Na organizacije koje se bave otimačinom dece. Dok sam gledala u svoju žvrljotinu, ta mi se ideja činila boljom nego kad sam je prvi put čula. Što je ne bismo ubacili u bonus neke naše igrice? Još da organizujemo takmičenje mlađanih programera recimo pod nazivom „Svet Mili“, pa bismo tu mogli em da dobijemo deo igrice odrađen po minimalnim troškovima, em se možda rodi neka nova ideja za naredne igrice, em možemo na taj način da vrbujemo kvalitetnu radnu snagu, jer posao stalno raste. Plemenitost u odlaganju zaborava na Svetlanu Milić zaokružila bi ovu priču, a bila dobar marketinški potez naše kompanije među budućim zaposlenima. Na preostalo prazno dno papira popisala sam dobre strane ove ideje, i samozagrlila se, što je dan konačno dobio smisla, bez obzira što, eto, nije u formi kratke priče.

 

„Šta ste radili za vikend?“

„Znaš li ti Mina onaj citat „Rad je od majmuna stvorio čoveka, a od čoveka pravi majmuna?““

„„Vruć vetar““, blistam iz domaće kinematografije i od saznanja da je Maksim dobro raspoložen.

„A je l’ znaš šta je definicija dobrog direktora. On delegira posao, tako da on radi manje. Inače, šta će mu zaposleni? Sledeće nedelje, kao što smo pominjali, trebalo bi konačno da se počne sa razvojem nove igre sa bonusima…“

Mašem za reč.

„Izvolte Mina.“

Izlažem sugestivno tezu po tezu. Maksim me pažljivo sluša. Imam utisak da je već dodao zahtev za razvojni tim i to prioritetni, i dizajneru prosledio za logo događaja „Svet Mili“.  

„Kaži ti meni je l’ su naša ciljna grupa nedojebane tetke iz NGO sektora ili bitange što bi da lupaju taster po ceo dan?“

„A šta je s društveno odgovornim poslovanjem?“

„Ono ima smisla kad imaš poreske olakšice zbog donacija, sponzorstava, itd, itd.“

„A za koga onda postoje one igrice sa tortama? To mi nikad nije bilo jasno. Ko igra naš Yummy Cupcakes i kao bonus muti šlag?“

„To igra neka druga vrsta tetaka. Ove što zabrađene sede po ceo dan u kući uglavnom. I sama znaš da je ta igrica u samom vrhu po igranosti na azijatskom tržištu…“

„Ove što daju u dupe, da bi se udale nevine?“

„Sviđa mi se što brzo kapiraš. I sama znaš da je azijatsko tržište mnogo jako tržište u našoj industriji, jer su istočnjaci evolutivno napredniji i onda im zato treba neka anestezija za mozak, ne može non-stop da im radi procesor. Nego, da se vratimo na nešto realnije ideje… Za ovu godinu je predviđen prototip igara u 3D-u. Dakle, treba odraditi istraživanje na tu temu. Mina, nađi mi ko od konkurenata to sad radi, pogledaj malo pozicioniranost tih igrica na sajtovima provajdera. I da ne zaboravim, odvoji mi CV-eve potencijalnih kandidata za menadžera prodaje.“

„Samo kandidata?“, mada se ne bunim da dobijemo pojačanje muškog pola, to ti je bar nedelju dana manje u kancelariji bez PMS-a, tražim pojašnjenje ovog diskriminatorskog zadatka. Zbog razumevanja zadatka samog. I zašto je diskriminatorski.

„Pa neću valjda ženu da šaljem da pregovara sa kupler-majstorima, koji šire svoj spektar svog poslovanja kockarskom delatnošću?“

Neka nova rmbača obilazi oko tučka. Ne mari za širenja spektra poslovanja. Vegani prave nove vegane, tržište raste. Obod kaline latice već je pomalo žut. Ustajem da joj promenim vodu.

„Vaša dnevna doza anestezije!“ Menjam tekst ispod, hvala jevrejskom bogu Zakerbergu, tek zakazane objave na internetu i konstatujem da bi trebalo više da se fokusiram na ono što radim. Jer…

„Rad oslobađa.“ Mene privremeno pitanja stvaramo li bolju stvarnost il’ samo jače anestezije na postojeću.