Kuc, kuc…

„Kuc, kuc, ima li koga?“

„Kome kucaš?“

„Kako kome? Sebi!“

„Treba li da pitam očekuješ li da ti neko odgovori?“

„Treba, naravno da treba, očekujem!“

„Ne ostavljaj me tako na pola, šta te je spopalo?“

„Ego!“

„Hvala na odgovoru, sad mi tek nisi jasna!?!?!“

„Proveravam da li postoji u meni i dalje, gladni ego…

Ne borim se za glavnu reč, ne tražim komplimente, pohvale, potvrde. Stvaram u tišini, mirna.“

„O, pa ti si porasla, čestitam! „

„Misliš da sam bila sujetna?“

„Mislim da svi budemo. To nam je u svemu jedna od glavnih kočnica.“

„Zato se sad osećam kao da letim. Da, porasla sam do slobode.“

„Onda ne moraš više da kucaš, ego ti je otišao u šetnju, nemoj da ga puštaš nazad, lepša si prirodna.“

„Znaš, manje čujem sebe kako mislim, više osetim kako sa lakoćom dišem. I znaš šta još osetim? Mirise. Razne. „

„Izoštrila su ti se čula, odlično, a srušile blokade.“

„Da. Tebi je sve to toliko poznato, mudriji si od mene.“

„Ne, samo sam više video, pa sam brže shvatio šta je u životu bitno.“

„Bitan je trenutak. Bitan je osećaj. Da dozvoliš sebi da osetiš trenutak.“

„Danas smo oboje porasli do skromnosti.“

„Hajde da sutra porastemo do velikodušnosti!“

„Počnimo već danas, učinimo po jedno prećutno, nesebično, dobro delo.“

„Dogovoreno. Ti si već učinio. Poklonio si mi pera za moja krila, da letim dalje.“

„Budi tiha.“

Rekao je i odleteo.