Једном приликом спроведена је анкета:
„ШТА НАЈРАДИЈЕ НАРУЧУЈЕТЕ ЗА ШАНКОМ?“
Питање је, наравно, погрешно постављено.
Не открива ништа о суштини — о психологији приласка шанку.
Стога следи кратак елаборат. Кренимо редом.
1. Акутна патња
Седа лик сам за шанк. Болна фаца.
а) Наручује вињак
б) Наручује пиво
Прилази неко са: „Како си, шта радиш?“ — и ту чини фаталну грешку.
Од тог тренутка, једини излаз је да се и сам утопи у вињаку и пиву,
и притупи чула — нарочито уши.
2. Продужена патња
Дефиниција: „Један човек сам за столом сједи.“
У основи — пивопија.
Касније прелази на газдину „лепу домаћу ракију“ (најјефтинија је).
На крају комбинује у „бетон“ — ракија хвата дубље, пиво продужава дејство.
Све чује. Све прати.
Повремено се укључује у разговоре који га се не тичу —
да неко не помисли да је скренуо.
НЕ ПРИЛАЗИТИ.
Осим ако желите да чујете његов живот — комплетан, без монтаже.
3. Стиже са њиве
Седа за шанк, на високу столицу — да и физички изгледа као газда кафане.
Важно је да се види да је нешто урадио.
Постоји реална шанса да вас почасти —
ако је тог дана закључио посао са прекупцима.
4. Коцкар
„Немам времена, само сам свратио.“
Остаје док их се не скупи четворица.
5. Мали привредници
Долазе са краватом.
Враћају се кући — уз Божју помоћ — са краватом негде на леђима.
6. Пензионери
Свраћају „само на једну“.
Враћају се после неколико сати.
Разлог је прост:
у селу има шест кафана, а ред се мора испоштовати.
7. Поливалентни играчи. Ја и мени слични
Пијемо што волимо, а не што морамо.
Мој друг Дарко, рецимо, преферира мастику — донекле.
Од „донекле“ му је свеједно.
Кад стави капетанску капу — постаје речни вук.
8. Прилазачице шанку
У новије време појављује се и нова, очврсла врста:
Непобедиве.
Карактеристичне по куцању и наздрављању:
„Удобричас!“
— и испијању на екс.
9. Боем
Има нешто непотпуне школе — или је некад предавао у школи, што дође на исто.
Одбија да буде обичан кафански тип.
Своје присуство за шанком тумачи као животни, филозофски став.
Каже вам он, уз лагано подизање чаше:
„Кажем ја вама, господо моја — све је ово питање перспективе.“
Кратка пауза. Поглед преко шанка, као да мери дубину живота.
„Или, што би рекао велики Петар II Петровић Његош:
‘Ми смо искра у смртну прашину.
Ми смо луча тамом обузета.’“
Понеки неми слушалац — нарочито гимназисти, који тек увежбавају боемски живот —
климну главом, као да су га, једини у кафани, разумели.
Нико га ништа није питао.
Ови други се, међутим, не офирају.
Све фино, културно, „мили Боже“,
као да нисмо исти народ па се не знамо.
Погодите чиме кратим ово сетно подне.
Ај — живели.
Ostavite odgovor