Бадава се стараш, стари
прождраће те жал за њом
Бујицу ћеш речи лакше
У смисао увест’ свој
Али њу у старом сјају
Више никад видет’ нећеш
Нити јој утолит’ жељу
Нити јој одагнат’ срам
Нити меко гнездо наћи
За све шиљке оштре њене
Узалуд баршуном белим
Усукану љубав браниш
Узалуд јој наду нудиш
Узалуд је срећом храниш
Усукана и самотна
Ушушкана и срамотна
Јесењем је лишћу равна
Разбаруши и заметни
Закрпљену прошлост суву
У сумраку у тренутку
Када дан у вече крочи
Пусти нека тада оде
Нек’ нестане преко ноћи
Бадава се трудиш, стари
Усукана и самотна
Ушушкана и срамотна
Јесењем је лишћу равна








Ostavite odgovor