Gošća

Vrata sobe su već dugo bila zatvorena, ne zna se ni broj dana. Uredno ju je čistila od prašine, samo je, malo po malo, sve ređe ulazila u tu sobu, sve dok jednog dana nije sasvim prestala. Kao da su soba i ona postale suviše tesne jedna drugoj, pa su se međusobno zauzimale. A onda su vremenom postale daleke i hladne, da je svaki put osećala drhtaj kada dodirne kvaku.

Već odavno je prestala brisati prašinu sa polica, sa vrha ormana, lustera.
A najgušća prašina je bila na radnom stolu „sekreter“, u kome su bili pothranjeni ostaci njenih neostvarenih pisama, ko zna kome, a i onih, primljenih od ko zna koga. Raspolućenih hemijskih olovaka, koja čekaju srce, i olovaka nezarezanih vrhova, jer te ostavljaju mekan trag, bilo je posvuda, kao da su išetale same iz neke kartonske bolnice. Sveske, složene jedna na drugu, svaka iz po nekog razreda škole, sa čudnim rečima na marginama, a u to doba, tako magičnim. Stare lične karte, pasoši, uredno spakovani u malu fioku, spremne u svakom momentu da budu nađene pred put, ne mareći za to što im je važnost odavno istekla.
Započeti roman u jednoj svesci se uplašio sam sebe, jer su mu poslednja slova pisana mastilom ubledela. Ustuknuo je pred životom van njega.
Papirići, šareni, trake, mašne, sačuvani od poklona. Oni su ostajali tu, kao dokaz o pažnji kojom je neko naglašavao svoj poklon njoj. A drugima je uvijala darove nekim novim trakama i papirićima. Čestitke za neke vesele Nove godine od rodbine koja se odavno odrodila, a nekada je tako lepe slike na čestitkama birala. Bar joj se to mora priznati.

Orman, pun haljina koje su čekale onu pravu priliku i razlog. Kao kakve usedelice. Iako, ostale su iste, kao salivene nekoj, nekada, doduše, sa po nekim izbledelim dugmetom. Ali njen stas, u koji su se tako uklapale, kao da su stvorene jedna za drugu, ne bi više mogle ni prepoznati. Cipele nove, lepe, a same. Čitav vek prošle, a tek po koji korak načinile.

Dvosed na rasklapanje, pun muzike u njegovim gvozdenim zglobovima, koja „vuče“ na džez, spustio se na pod od težine samog sebe. Izgubio je onu svoju gipkost i bodrost od razvlačenja.

Odjeke smeha nekadašnjih gostiju, priče za „laku noć“, za razne dobi, ona je sada mogla ponekad čuti kroz ključaonicu, samo ako se tiho prišunja vratima.

Ostavila ih je sve tu, u toj sobi, a nju je zatvorila, jer nije znala šta bi jedna drugoj još mogle reći. Da je mogla još i da je zapečati, da je označi za personu non grata u svom stanu…

Ostala je da živi sa onim potrepštinama koje nisu toliko utučene, jer moraju da rade svaki dan. Mnogo od posuđa je već odavno ulubljeno, tanjiri, naročito šerpe su postali čangrizavi, pa lupaju više nego što bi trebalo, baš kao i svi stari. Ali, živi s njima, a i oni s njom. Tako im je kako im je.

Dnevna soba je bolje prošla, jer usluge spavanja je neko već morao da ustupi, pa nije mnogo moglo da joj se zamera. Naročiti toj fotelji, iako je „francuz“ na raspolaganju. Zato je njena kičma, da se pitala, mogla da negoduje.
Tako da je mogla da spava i sedi, kako god se to zvalo, i u kuhinji, ali je ona mala za premeštanja kredenca, koji je smirivao sve koji se nađu u njemu. Kao stari mudrac, koji ume da promeni stanje svesti. Činilo joj se da i spolja deluje, i na nju. Možda zbog tih njegovih dimenzija koji podsećaju na Budu.

Jedne noći, kada je jesen prelazila u zimu, učini joj se da čuje neki šum iza vrata. Iz tih vrata je, primetila je, u poslednje vreme izbijala ona plava boja neba, u koju ih je jednom ofarbala. Tada, kada je u potaji čekala sina, jer joj se u snu ukazao dečak. Bila je uverena da će taj dečak napraviti novi raspored u sobi, čitavom stanu, u njenom životu, kada stigne na svet, jednog dana. Ali, nije stigao. Bar ne u tu sobu. Možda je negde, na drugom mestu, u drugoj sobi, nekom drugom životu.

Taj šum se zatim pretvori u buku. Kratku, ali prilično čujnu. Pomisli da je sve proizvod njene mašte, koja je opet počela biti nasrtljiva u poslednje vreme. Ipak, taj zvuk se ponovio. Mašta može da se ponovi, ali ne baš tako. Dakle, nešto se događalo u sobi.
Nije osećala strah, samo nelagodu zbog iznenađenja koje je čeka ako otvori vrata, koja su, učini joj, se bila još više plava.
Stegla je u ruci kvaku i povukla na dole.
Vrata su zaškripala, iznenađena više nego ona, što se konačno otvaraju.

Soba je delovala isto. Osim što je prozor bio otškrinut.
Neko je otvorio, ili vetar. A i vetar je neko… Neko vrlo odlučan kada hoće. Tako da mu se upornost i ovog puta isplatila.
Prišla je da to krilo zatvori i dobro pritegne.
I ubrzo izašla, kao kada se okreće onaj koji ne želi da ga iko išta pita.

Ipak, jedne noći, ne baš sledeće, nego nekoliko iza te, čula je istu buku.
Isto prozor, samo drugo krilo. Ponovila je i ona svoju radnju.  Zatvorila, koliko se to zatvaranjem moglo nazvati,  jer je ručka slaba.
Pri izlasku iz sobe, kao da je mogla čuti lepršanje krila.

Nakon dve noći – isto.
Kao da je to nešto čekalo da ona bude pred vratima, okrenuta leđima.
Pre nego što je zakoračila preko praga, na podu je videla knjigu otvorenih strana. Pomisli da je to lepršanje bilo prevrtanje listova. Podigla ju je, dok se pitala otkud tu na podu, samo jedna knjiga. Kao da je ona bila najnemoćnija od svih ostalih da se odupre vetru. I vetar, zar je toliko snažan bio, da izvuče jednu knjigu sa police, čvrsto šćućurenu među ostale? I to nekakvu knjigu o Španiji, na španskim, dakako.

Sledećeg dana je odlučila da pozove nekog stolara da joj popravi prozor. Ona očito nije bila u stanju da pričvrsti jedan prozor, kojim rukuje čitav život.

Majstor je bio surovo precizan, jer je jedino to i mogao. Teško je tu činjenicu bilo ulepšavati. Rekao da je prozor prilično dotrajao i da bi ga trebalo promeniti.
Nije joj bilo do menjanja bilo čega, a kamoli prozora. Pitala je može li se to na neki drugi način, bez takvih intervencija, nekom polugom za pričvršćivanje, na primer, rešiti. Majstor je pristupio majstorski da joj objasni kako bi poluga samo dokrajčila već truo ram.
Rekla mu je da će razmisliti. On je slegao ramenima.
Tokom cele te noći je presedela u fotelji. Prisećala se reči jednog doktora.
„Ako to sada ne izvadimo, može doći do velikog širenja…“
„A postoji li neki drugi način, zar sve kod vas doktora mora van? “
Sećala se i svojih najdražih. Sve, baš sve mora jednom na veliku opravku. Ili, pustiti, samo pustiti…

Pred jutro, opet začu šum iz sobe i lepet krila. Prva jutarnja svetlost je ohrabri da brzo, na prepad uđe u sopstvenu sobu.
I da! Ugledala ju je! Konačno je videla uljeza!
Imala je još raširena krila i iznenađen pogled, koji je odmah zapazila, iako je druga vrsta. Takav pogled ni ptice ne mogu sakriti. Prosto se našla zatečenom, te malo zastade, a onda, zamahnu krilima i polete pravo ka otvorenim prozoru.
Taman htede da zausti nešto, nešto kao : „Zdravo bila, ptico mila. Ostani, nemoj ići. Ostani sa mnom.“

Dugo je gledala kroz otvoren prozor. Sa tog prozora nije već čitavu večnost gledala. Osećala je olakšanje što je otkrila uzrok noćnih zvukova, ali sada i neizmernu tugu što je uplašila pticu. Ostavila je širom otvoren prozor, iako je vetar još po malo duvao.

Sledeću noć je ponovo probdela u fotelji, očekujući šum krila iz sobe. Ušla je pred jutro. Sve je bilo kao i prethodnog jutra. Nikakvog znaka da je bilo kakva ptica bila tu.
Naredne noći je čekala, ali ju je u neko doba san ophrvao.
Pred svitanje, trznu se od zvuka pada nekakvog predmeta.
Možda opet neka knjiga.
Brzo je otvorila vrata sobe i na podu ugleda ključ od „sekretera“, a taj stari sto od hrastovine, širim otvoren. A na njemu i po podu, pisma iz otvorenih malih fioka, rasuta, sa još manje reda od onog, kako ih je ona slagala. Tek sada se nije moglo utvrditi odakle su i od koga.
Sve te reči od ljudi kojih se više nije sećala, pomešali se su se, pretvorili u jedno veliko ptičje gnezdo.
Da, ptičje gnezdo!
Pa ona je htela na njima da se ugnezdi! Bar neka korist od tih papira! I eto, opet odlete!
Pokupila je rukom ta pisma, kao kada se skuplja sa zemlje slama.
Uze ih, onako u gomili, okupi ih na svojim grudima, kao da ih grli, tu izgubljenu siročad koja bi bar malo topline.
Sede na dvosed koji je vapio za prisnošću, pa zaječa malo, što od sreće, što od tog njegovog gvozdenog artritisa.
Iako je smatrala da je besmisleno, cele noći je čitala i razvrstavala pisma. Razvrstavala je i sve one koji su joj pisali, kojih se najednom se živo setila.

Tokom celog dana je bila u potrazi za kućicama za ptice. Iako je znala ranije, mnogo ranije, da ih i sama napravi. U školi su nekad i tome učili decu. Učila bi i ona svog sina…

Nije tako lako naći kućicu za ptice, pravu, od drveta, oni imaju samo nekakve kaveze.
Pomisli: „Pa, čitava soba je kuća. Samo neka dođe. Kupiće joj zrnevlja. Staviće joj u posudu, i jednu pored, sa vodom. Pa neka dođe, neka se gosti. Ionako je sama odabrala ‘hotel“.

Sve je tako uradila, i naravno, otškrinula prozor.
Osluškivala je pred jutro, jer je shvatila da se u to doba pojavljuje.
I tako zaista bi.
Ovog puta nije htela da otvara vrata, da je ne prepada.
Kasnije je videla da je svo zrnevlje pokupljeno, a u drugoj činiji, tek malo vode, pri dnu. I nije prosuta. Sve uredno. Odavno tako urednog gosta nije imala…

Sledećeg dana je otišla u potragu za ivericom, ekserima, testericom i još koječime, da napravi kućicu. Poslužio joj je model iz knjige, jedan od onih udžbenika za sedmi razred, koje je ostavila za uspomenu. I dođe joj misao u trenu, da nije to bilo samo za uspomenu. Shvati da je ona mlađa sebi starijoj ostavila to što će joj jednom zatrebati. I eto, zatrebalo joj. Makar samo za ovo, malo li je?!
Jedna ptica će dobiti svoj dom.

Kućica je bila uspešno sastavljena od svih delova koje je iskrojila testerom.
Pozvala je majstora i rekla mu da želi zamenu prozora, a uz prozor da dobro pričvrsti i kućicu za ptice. A ispod kućice, na simsu, da postavi drvene posude za zrnevlje i vodu. Platiće mu sve pride. Majstor se malo začudi, ali njima u opisu posla nije da se čude, već da odmah prionu na posao.

Kućica je bila ispunjena piljevinom, a prozor, novi, kicoški se okretao ka ulici. I sjajio od ponosa.
Novi prozor je tražio i nove zavese. I dobi ih. Baš se kraljevski ponašao. A onda, videvši to od njega, i škripavi orman je molio nove šarke.
Polica s knjigama je bila rasterećena naslagama prašine.
Obećala je zidovima da će i oni dobiti novi sjaj na proleće.
Dvosed je strpljivo ćutao, ali kada je prvi put, nakon puno godina bio razvučen, toliko je od bolova stenjao, da je bila neophodna hitna pomoć.
Jedan tapetar ga je uzeo u svoje ruke zdepastih prstiju i vratio podmlađenog, kao da je iz banje došao.
Iz dnevne sobe je premestila posteljinu, pokrivače, jastuk, snove…
Sve je poprimilo neku zlatkastu boju.
Ili je to bio odsjaj ulične svetiljke.
Vetar više nije duvao. Svejedno, ionako bi ostavila pritvorena krila prozora.

Pred jutro je probudi dodir krila po licu. Samo ovlaš, kao da joj kaže : „spavaj ti samo, ne obaziri se na sve, probudićeš se kada se konačno odmoriš.“

A kako da se ne obazire na onu koji je toliko čekala? Ptica je stajala na simsu, okrenuta ka njoj, malo je posmatrala a onda, ušla u svoju novu kućicu.
Ustala je da se uveri da li je zaista ušla i da li je pojela zrnevlje. Ni jedno zrno nije ostalo, a iz drvene kućice se čulo šuškanje.
Na proleće, napravila je još jednu, veću, jer je shvatila da ptica ima svog druga. Imaće i ptiće, sigurno. Tako to biva.
Radovala se novoj porodici koja se stvarala tu, gde je mislila da nikada više života biti neće.

A onda je okrečila sobu, ceo stan, kako se radi inače kada se čeka prinova. Popravila je što se može, a što nije moglo, zamenila je novim.
Svakog jutra ustajala rano, da nahrani svoje stanare, ukućane, svoj rod rođeni. U početku, oni si tu boravili preko dana, da čuvaju mlade, a kada su malci, jedan po jedan naučili let, dolazili skupa na počinak. Znala je satima da ih iz prikrajka posmatra, da ih ne uznemirava u njihovoj intimi.
A oni, izjutra, s pojavom prvih proboja svetlosti, dugo su joj pričali o mestima na kojima su bili.
Slušala ih je tako, uvek utonuvši u san, onaj jutarnji, najslađi.

Jednog jutra je sanjala da je i sama ptica.
I da leti, leti s njima, obilazeći neobične predele, za koje je znala da postoje, ali ih nije mogla naći, do tada…

Ivana Maj