ОКИФ

Да ти припадам?

Ни самој себи не погледам у очи,

а да се препознам.

Коме?

Свету, пробисвету.

Да се украшавам

за мочварне очи

ономе што суди знањем.

Цару, критичару?

Да повлачим линије

где видим боје.

Да ме читају хоризонтално

као жену?

Ил’ да гледају у мене

као у Бога?

Да припадам?

Радије пропадам:

кроз каноне

и кањоне.

Пролазим

кроз стене,

у имену жене

која је прогледала кроз цвет.

Окиф, окиф,

куда ме воде?

Шта видиш ти

у белини мога длана?

Napomena: Slika generisana uz pomoć veštačke inteligencije.